Koja je ekonomska i klasna pozadina uspona Miloševića krajem 80-ih godina prošlog veka? Da li su on i tadašnja neoliberalna opozicija imali suštinskih razlika u pogledu društvenoekonomskih ciljeva? Da li se Srbija nalazi u „tranziciji“ ka kapitalizmu, ili je kapitalizam već tu, a Srbiji dodeljeno jedino mesto koje može da ima u globalnoj tržišnoj ekonomiji?

5. marta, u 16:25 po lokalnom vremenu, umro je venecuelanski predsednik Ugo Čavez. Ovo je saopšteno od strane potpredsednika Madura.

Globalno finansijsko tržište je prošle nedelje ponovo postalo nervozno. Novu rasprodaju akcija su izazvale katastrofalna situacija u Evrozoni, usporavanje privrednog rasta Kine, kao i slabe brojke u SAD. Sve ovo ukazuje na početak nove opšte recesije.

Da li je zbacivanje kapitalizma i uspostavljanje demokratski planirane, društvene privrede u Grčkoj danas moguće? Politički i stručni predstavnici „Trojke“ i grčke vladajuće klase odbacuju kao „nepraktičan“ svaki program koji je usmeren protiv interesa bankara i drugih kapitalističkih grabljivaca. Svaki zahtev za kidanjem okova nadničarskog ropstva i orgomne armije nezaposlenih, koji su prinuđeni da jedu otpatke ostatka društva je žigosan kao „populizam“ i „avanturizam“ od strane ove fine hrišćanske gospode.

Grčki kapitalizam je zapao u ćorsokak sa užasavajućim posledicama po radničke mase. Recesija se produbljuje, poreski prihodi doživljavaju kolaps, armije siromašnih i nezaposlenih postaju sve brojnije, a penzioni fondovi u jednom trenutku neće više biti sposobni da isplaćuju penzije. U ovim dramatičnim okolnostima, radnička klasa i sirotinja, nakon što su se borili u teškim bitkama protekle dve godine, u kojima se njihova politička svest radikalizovala, sada polažu svoje nade za opstanak u SYRIZA-u i vladu levice. (Prvi deo je dostupan ovde)

Kako su objasnili Marks i Engels pre 165 godina u njihovom čuvenom Komunističkom manifestu, buržoazija, pokušavajući da se izbori sa krizom samo stvara osnov za dublje i opsežnije krize. Fundamentalna istorijska dilema je još jednom postavljena pred celo čovečanstvo u sve jasnijim terminima: ili će osvešćeni radni ljudi preuzeti kontrolu nad sopstvenim životima i racionalno planirati privredu, ili će slepe anarhične sile kapitalizma nastaviti da vuku ljudsku civilizaciju u varvarstvo.

Događaji u Egiptu se razvijaju mnjevitom brzinom. Kao i pred Mubarakov pad u februaru, svedoci smo svakodnevnih uličnih borbi u Kairu i drugde. Egipatske mase su čvrsto rešile da revoluciju iznesu do kraja. Sukob revolucije i kontra-revolucije izaziva krizu u svim političkim snagama, pri čemu se šire članstvo instinktivno pomera u pravcu revolucije, dok vođstvo okleva i pokušava da sabotira mase.

Prema publikaciji Harvard Medical Study objavljenoj 2009, gotovo 45.000 u SAD godišnje umre od izlječivih bolesti, zbog toga jer si ne mogu priuštiti medicinsko osiguranje. To, otprilike, znači smrt jedne osobe svakih 12 minuta što je najbolji protivargument tvrdnji da Amerikanci imaju „najbolji zdravstveni sistem na svijetu.“

Izraelske mase su 3. septembra, u subotu, nedvosmisleno najavile da neće dozvoliti svoje izbacivanje iz koloseka i razdvajanje od strane vladajuće klase koja se služi starim trikom „zavadi pa vladaj“, niti će dopustiti svom pokretu da se izduva na letnjoj vrućini, budući da je pola miliona izašlo na ulice zahtevajući socijalnu pravdu i revoluciju.

Danas se navršava deset godina otkada je 2001. u nečuvenom napadu ubijeno 3000 nevinih ljudi i osakaćeno na stotine drugih u Njujorku. Ova godišnjica će biti komemorisana na velikoj ceremoniji u Njujorku gde će se SAD elita okupiti kako bi izlila još lažnog patriotizma i šovinizma i pravila budale od pripadnika radničke klase najveće imperije u istoriji, koju sada mori ekonomska katastrofa i društveno propadanje.

Neverovatne scene u Tel Avivu. U subotu, 7. avgusta, preko 300 000 ljudi izašlo je na ulice u gradu koji broji manje od pola miliona stanovnika. Istog dana, demostracije su se održale i širom zemlje sa 30 000 okupljenih ljudi u Jerusalimu i hiljadama demonstranata u ostalim gradovima. Teško je proceniti ukupan broj demonstranata, no procenjuje se da je reč o broju između 400 000 i pola miliona ljudi u zemlji od 7,7 miliona stanovnika. Među uobičajenim parolama, koje zahtevaju socijalnu pravdu, bilo je i natpisa koji su se oslanjali na nasleđe arapskih revolucija, poput često viđenog „Ostavke, stigao je Egipat“. Simbolično, reč ostavke bila je ispisana na arapskom jeziku.

Ispod površine reda i mira, ključajući gnev se gomilao u dubinama britanskog društva. Decenijama je društvo bilo zadovoljno zatvaranjem očiju pred ružnom stvarnošću onoga što su zaista geta gde sirotinja trune u još dubljem siromaštvu i dugovima i gde su droga i oružje dostupniji od pristojne zdravstvene nege, obrazovanja ili ustanova za razonodu i odmor. Ima mnogo novca za parazite londonskog Sitija, gde bankari sebe nagrađuju raskošnim bonusima, plaćenm javnim sredstvima. Ali nema novca za obezbeđivanje makar polu-civilizovanih uslova za narod Brikstona.

Serbo-Croat translation of Norwegian massacre: “This is an attack on the Labour Movement” - Labour must respond! (July 23, 2011)

Uprkos masovnoj mobilizaciji radnika i omladine i pokretu revolucionarnih dimenzija, PASOK-ova vlada je uspela da progura svoje mere štednje u parlamentu. Ovo je doduše imalo svoju cenu, jer mase su sada osetile sopstvenu snagu i postale duboko politizovane. Grčki marksisti iz „Marksistiki Foni“ i „Revolucije“ pružaju nam bilans situacije.

Prenosimo tekst druga Alana Vudsa, urednika internet stranice "In Defense of Marxism" o problemima sa kojima se radnička klasa Grčke i sveta suočava usled nametanja sve većih i surovijih "mera štednje" od strane Evropske Unije i globalnih finansijskih institucija. Grčka danas nije samo izolovano goruće pitanje, već je situacija u toj zemlji uvid u blisku budućnost velikog broja zemalja na periferiji Evrope i Nemačke, kao vodeće ekonomske sile na kontinentu: