Grčka: politički zaključci opštih izbora 7. jula

Rezultati grčkih opštih izbora sedmog jula naglasili su dva dominantna elementa: veliku klasnu polarizaciju i učvršćivanje fenomena uzdržavanja od glasanja. Izraz klasne polarizacije (uprkos njenom iskrivljenom karakteru zbog Sirizine potpune kapitulacije kapitalizmu) bio je očigledan zbog velikog povećanja glasova za ND (Nova demokratija) i Sirizu, u odnosu na evropske izbore 26. maja. Evropski izbori bili su pre samo 42 dana, a na njima je učestvovovao isti procenat glasačkog tela. ND, koja je uspela da ujedini društvene snage modernog buržoaskog političkog tabora u najvećoj mogućoj meri pod trenutnim okolnostima, dobila je 378.274 glasova više nego na evropskim izborima (+6,73%). U međuvremenu, Siriza je dobila veliki broj antidesničarskih glasova od radničke klase i drugih siromašnih delova društva, povećavši svoju podršku za 437.579 glasova (+7.75%). Ukupan procentualni deo ove dve velike partije se povećao sa 56,24% na evropskim izborima na 71,38%, prešavši njihov zajednički uspeh na poslednjim generalnim izborima 2015. u septembru (63,56%).

[Source]

ND, koja je uspela da ujedini društvene snage modernog buržoaskog političkog tabora u najvećoj mogućoj meri pod trenutnim okolnostima, dobila je 378.274 glasova više nego na evropskim izborima (+6,73%). U međuvremenu, Siriza je dobila veliki broj antidesničarskih glasova od radničke klase i drugih siromašnih delova društva, povećavši svoju podršku za 437.579 glasova (+7.75%). Ukupan procentualni deo ove dve velike partije se povećao sa 56,24% na evropskim izborima na 71,38%, prešavši njihov zajednički uspeh na poslednjim generalnim izborima 2015. u septembru (63,56%).

Neizlaznost je ostala veoma visoka, čak prevazilazeći nivoe sa evropskih izbora. Tada, neizlaznost je bila 41,31% dok se sedmog jula povećala na 42.08%. Ovo je prvi put da je nivo neizlaznosti na generalnim izborima prevazišao neizlaznost na prethodnim evropskim izborima. Iako izborne liste nisu bile sređivane u skorije vreme (što znači da je stvarna neizlaznost oko 10-15% manja od zvanične brojke), i uprkos činjenici da su mnogi ljudi emigrirali iz Grčke tokom poslednje decenije, i nisu bili u zemlji na dan izbora, ovako visoka neizlaznost pokazuje ogromno političko razočaranje među redovima velikih delova radničke klase i omladine, koje je kriza demoralisala.

Među ljudima koji nisu glasali (zvanično 4.191.675, na osnovu izbornih lista, ali broj je verovatno oko 2,5 miliona) se nalaze stotine hilljada uglavnom mladih ljudi koji su razočarani Sirizinom izdajom OXI (NE) glasa 2015, zbog čega su postali pasivni. Ipak, ovi ljudi dolaze iz radničkih i siromašnih slojeva društva, koji ne vide nikakvu nadu za bilo kakvo trenutno poboljšanje njihovih života. Ovi slojevi su još pre krize prestali sa učestvovanjem u politici, a sada se njihov stav učvrstio. Ovakva vrsta apstinencije ima najviše uticaja na levičarske i radničke partije. Ova činjenica pokazuje zapanjujuću nesposobnost takvih partija da izgrade veze sa masama, i da ponude rešenja za nezadovoljstvo koje osećaju u noćnoj mori kapitalističke stvarnosti.

Nema desnog zaokreta – ND je pobedila većinom zbog glasova buržuja

Kao što je i bilo očekivano, ND je nadjačala ostale i ima većinu u parlamentu, sa 39,85% ili 2.251.411 glasova i 158 mesta. Ipak, kako smo naglasili u našoj analizi odmah nakon ishoda evropskih izbora, pobeda ND nije zbog neke jake desničarske struje u društvu. Ona predstavlja okupljanje društvene baze buržoaaskog političkog tabora, u najvećem mogućem broju u trenutnim situacijama. Nasuprot preterano optimističnim predviđanjima buržoazije da će dobiti velikih 40% i veliku većinu od 165-170 mesta, mi smo predvideli (dan nakon evropskih izbora) da će ND dobiti približno isti broj kao i opcija „DA“ na referendumu 2015. Ovo se zaista i desilo. ND je dobila samo 6.000 glasova više, u poređenju sa 2.245.537 koje je „DA“ opcija dobila 2015.

Nasuprot pretpostavkama buržoazije, ali i preteranom pesimizmu većine levičarskih partija i organizacija, koje su predvidele velike zaokrete u desno, ND (po anketama na biračkim mestima i pažljivom poređenju sa rezultatima evropskih izbora) je povećala svoj udeo glasovima koji su mahom došli iz partija desnog centra i ekstremne desnice, koje su u procesu raspada. Dobila je samo 67.000 glasova od Sirize (5% Sirizinih glasača), oko 16.000 od DIEM25 (Varufakisova partija) i oko 6.000 od KKE (Komunistička partija Grčke). U isto vreme, nekih 47.000 glasača je prešlo od ND u Sirizu, što znači da je njihov dobitak od levice bio veoma slab. Zaista, iz perspektive rezultata konačnih izbora, ti dobici bili su zanemarljivi.

Zapravo, stvar je suprotna; najveći deo novih glasača ND (ostalih 280.000) došlo je iz Saveza centrista (oko 50.000, po anketama), većina desničarskih glasača iz preuređenog Pasoka, tj. Kinala (oko 43.000) i od drugih buržoaskih formacija desnice i desnog centra koje su učestvovale u evropskim izborima, ali nisu učestvovale u parlamentarnim izborima. Ovde spadaju Potami (od kojih je ND uzela oko 22.000 glasova), Laos (koji je dobio 70.000 glasova na evropskim izborima), Nova desnica (37.000 glasova na evropskim izborima), Anel (45.000), i Građani I. Psinakisa (51.000) i Slobodna domovina (41.000).

Baš kao što smo i predvidelli, ND nije uspela da privuče velik broj glasača Zlatne zore, niti da natera Velopulosovu novu ekstremno desničarsku partiju da nestane, kao što su buržoaski analitičari predvideli. ND, sudeći po anketama, dobila je samo 22.000 glasova od Zlatne zore, tj. 8% izbornog tela te neonacističke stranke. Velopulosovo Grčko rešenje izgubilo je samo oko 30.000 glasova u poređenju sa evropskim izborima, dok ND nije dobila ništa od ovog gubitka. Ova činjenica potvrdila je generalnu procenu koju smo napravili odmah nakon evropskih izbora – da je izborna baza ekstremne desnice trenutno veoma čvrsta. Sastoji se od nekoliko hiljada politički nazadnih, reakcionarnih, sitnoburžoaskih glasača, od kojih su neki lumpenizovani ili pod direktnom pretnjom lumpenizacije, koji su se tokom svih godina kapitalističke krize okrenuli od tradicionalnog buržoaskog političkog tabora i ne žele da se vrate.

Klasni sastav glasača ND tokom sedmog jula bio je jasno većinski sitnoburžoaski i buržoaski. Njena nadmoć nije se zasnivala na jakoj struji podrške od strane radničke klase i siromašnih slojeva društva. Ovo se jasno vidi u regiji Atika, gde je ND prva u dve najveće opštine, Atini i Pireju, a takođe i u većini buržoaskih opština u severnim i južnim delovima drugog distrikta Atine, i distrikta Istočna Itaka.

Precizije, ND je dobila visok procenat glasova u bogatim i tradicionalno konzervativnim opštinama Agia Paraskevi, Marusi, Vrilisia, Irakleo, Kifisia-Ekali (83,74% u Ekaliju i 62,72% u Kifisiji), Likovrisi-Pefki, Papagos-Holargos (65% u Papagosu), Penteli, Filotei-Psihiko (78,96% u Filotei i 75,83% u Psihiku), i Halandri. Takođe je pobedila u južnom sektoru i opštinama Alimos, Glifada, Dafni-Imitos, Eliniko-Argirupoli, Zografu, Nea Smirni, Pao Faliro i jedva u opštini Iliupoli. Njena pobeda je takođe bila potpuna u buržoaskom sektoru Prvi pirejski distrikt i na svim ostrvima Argosaronskog zaliva, a takođe je pobedila i u 11 od 13 opština Istočne Atike (Vari-Vula-Vuliagmeni, Dionisos, Kropi, Maratonas, Markopulo, Pajania, Palini, Rafina-Pikermi, Saronikos, Sparta-Artemida i Oropos).

Sve ovo potvrđuje da je svaka procena o konzervativnom, desnom zaokretu izbornog tela ozbiljno pogrešna. Za ND su generalno glasale buržoaske i sitnoburžoaske društvene snage koje su se okupile za „DA“ opciju leta 2015. Njihov klasni rival, velika većina društvenih sila iza „NE“ opcije (približno 3,5 miliona glasača, bez esktremne desnice) ili iza pogrešne pozicije koju je vođstvo KKE predlagalo, nije otišao ka ND niti ka ekstremnoj desnici. Glasali su protiv desnice, ili za partije koje su videli kao leve (prvenstveno Sirizu, iz razloga koje ćemo objasniti), ili su odbili da izraze svoje političko razočaranje.

Zapravo, ND pod Kiriakosom Micotakisom nije uspela ni da dobije broj glasova koji je partija dobila 2009. pod Karamanlisom, kada ju je žestoko porazio Pasok pod G. Papanderuom. Poražena ND tada je dobila 2.295.719 glasova, tj. skoro 50.000 više nego kada je pobedila na izborima sedmog jula!

Nova vlada Kiriakos Micotakisa će definitivno pokrenuti žestoku ofanzivu koja će takođe pogoditi srednji sloj koji čini njenu izbornu bazu (koja je već bila žestoko pogođena krizom) kako bi povećala profite kapitalista u uslovima nove, buduće, međunarodne recesije. Već prva reakcija Evropske komisije neposredno nakon odabira nove vlada – naglašavajući trenutnu potrebu za dostizanjem planiranog viška u državnom budžetu – sprečava bilo kakvo smanjenje poreza za sitnu buržoaziju koju je Micotakis objećao. Uz to, implementacija reakcionarnog programa novog premijera o problemima rada (uključujući radnu nedelju od sedam dana), državnim finansijama (usmeravanje rezerva državnog viška prema bankama u novoj rekapitalizaciji), zdravstvu (de facto privatizacija bolnica kroz „partenrstva sa privatnim domovima zdravlja“) i društvenoj zaštiti učiniće novu vladu prilično omraženom u društvu. Neizbežno, u budućim godinama biće dokazano da ova pobeda čini sporednu epizodu u većem istorijskom toku sve manje privlačnosti ND, koji je počeo 2009.

Takođe, ne smemo zaboraviti da visok nivo neizlaznosti čini novu Micotakisovu vladu još manje demokratski izabranom. Micotakis polazi iz pozicije narodne podrške ograničene na društvenu manjinu okupljenu oko „DA“ opcije sa referenduma 2015. Samo ova činjenica, objektivno, stvara negativni balans snaga u društvu za njegovu vladu, uprkos njenoj relativno komotnoj parlamentarnoj većini. Ovaj balans je osnova, sirovina, za neizbežni početak masivnih i intenzivnih klasnih i političkih borbi u narednim godinama protiv vlade ND i njene politike.

Anti-desni glasači čine uslugu Sirizi dok Cipras najavljuje novi desni zaokret

Siriza je dobila 31,53% od ukupnog broj glasova, ukupno 1.781.174 glasova, i 86 mesta u parlamentu, postavši glavni primalac radničkih, omladinskih i anti-desničarskih glasova. Ovo se desilo uprkos lenjoj izbornoj kampanji, u kojoj vođstvo Sirize nije obećalo ništa bitno radničkoj klasi i siromašnima, osim da bi garantovala mrvice koje je dala u prethodnim mesecima ekstremno siromašnim društvenim slojevima iz rezervi koje su stvorile godine divljačkih mera štednje. Ovaj rezultet je takođe uprkos izbornoj kampanji koja je pokušavala da osvoji srednju klasu (koja je svakako masovno glasala za ND). Radnici i omladina, sledeći svoje sopstvene klasne motive i bez trunčice entuzijazma za vladinu politiku, glasali su za Sirizu, samo da bi sprečili da ND dođe na vlast.

U globalu, generalni izbori (poređeni sa evropskim izborima) doneli su 459.165 više glasova levičarskim partijama koje su ušle u parlament. Siriza je pokupila najveći broj njih, dobivši 437.579 novih glasova, i dobila je masivnu podršku od industrijskih i siromašnih opština. Ovo pokazuju Sirizini rezultati iz Atike. Bila je prva u radničkim naseljima severnog sektora Drugog atinskog distrikta, poput opština Galaci, Nea Jonija, Nea Filadelfija-Nea Halkidona i Metamorfozis. Takođe je bila prva u predominantno radničkim opštinama zapadnog sektora Drugog atinskog distrikta, tj. Agia Varvara, Agioi Anargiroi-Kamatero, Aigaleo, Ilion, Peristeri, Petrupoli i Haidari. Pobedila je u većini radničkih i siromašnih naselja južnog sektora Drugog atinskog distrikta, opštinama Agios Dimitrios, Vironas, Kaisariani, Kalitea i Moshato-Tavros.

U radničkim naseljima Drugog pirejskog distrikta, Siriza je pobedila svuda osim u Salamini, to jest u opštinama Keracini-Drapecona, Koridalos, Nikaja-Rentis i Perama. Konačno, u najsiromašnijim opštinama distrikta Zapadna Atika, to jest, u opštinama Aspropirgos, Elefsina i Fili, takođe je dobila prvo mesto. Među populacijom između 17 i 24 godine, gde je ND osvojila prvo mesto na evropskim izborima, Siriza je bila na prvom mestu, sa 38% nasuprot 30,4% za ND.

Kako se ovaj fenoment može objasniti? Kao što smo već pomenuli, ne može se pripisati entuzijazmu za desničarsku politiku Sirize. Radnička klasa i omladina mahom su glasali sa progresivnom, klasnom mržnjom prema ND. Nisu čak ni uzimali u obzir izborni program Sirize. Samo dve grupe ljudi bi okarakterisale ovakvo anti-desničarsko glasanje od strane radničke klase i omladine kao znak podrške desničarskoj politici Ciprasa naklonjenoj memorandumima: sektaši, koji uvek željno iščekuju takve „zaokrete u desno“ i naravno, arogantno vođstvo Sirize.

Prirodno, glas za Sirizu nije nimalo bez političke konfuzije i iluzija. Bez sumnje, Siriza i ND nisu dve identične partije. Imaju drugačiju društvenu bazu: Sirizina politika je radnička i progresivna, a politika ND je sitnoburžoaska i reakcionarna. Takođe imaju različite osnovne ideološke i političke pozicije. Ipak, čvrsta odluka Sirizinog vođstva da podlegne vladajućoj klasi i upravlja trulim grčkim kapitalizmom sili obe partije da, kada su na vlasti (a posebno u periodu krize i recesije), primenjuju istu reakcionarnu politiku, i liče kao jaje jajetu. Kada reformisti dođu na vlast, odlučni da se uhvate u koštac sa krizom kapitalizma, baš kao što je vođstvo Sirize učinilo, i kao što planira da učini opet, onda nikakvo apstraktno ideološko opravdanje ne može da ih spreči da postanu isti kao tradicionalni buržoaski političari, nasuprot onome što stotinje hiljada radnika i mladih ljudi naivno veruju, zbunjeni sitnim ustupcima tokom poslednjeg perioda.

Međutim, razlikujemo se od sektaša koji umesto da razumeju – naglašavamo ovo, ne opravdavaju i podržavaju, već razumeju – ovu „naivnu“ iluziju, politički osuđuju celu radničku klasu. Insistiramo da su radnici poslednji koji su krivi za ovu „naivnost“. Stvari bi bile potpuno drugačije na ovim izborima da se, na primer, vođstvo KKE oglasilo i obznanilo da, joj politika i taktika nisu da partija postane samo „jaka opozicija“, nego želi da otvori put ka socijalizmu. Tada, na osnovu smislene alternative, desetine hiljada radnika bi se odvojilo od pasivne izborne podrške Sirizi i počelo podržavati KKE. Ali kada takva politička alternativa ne postoji na horizontu radnih masa, onda je pravilo, dokazano mnogo puta širom sveta, da su radnici ograničeni na biranje na osnovi iluzornog „manjeg zla“ (to jest, desnog reformizma). Ovo „manje zlo“, kao što je pokazala skorašnja pobeda ND, ne postoji kako bi se suprotstavilo „manjem zlu“, već samo da bi popločalo put za njega.

Iako ovo možda zvuči kao sofizam, moramo naglasiti da je izborna pobeda Micotakisove ND izgrađena metodički politikom koju je vodilo vođstvo Sirize, posebno nakon jula 2015. U početku, izdajom rezultata referenduma, okrenula je veliki poraz reakcije u politički poraz za snage revolucije. Tako je gurnula stotine hiljada ljudi u političko razočaranje i pripremila tlo za paralizovanje radničkog pokreta. Kasnije, izglasavanjem i implementiranjem memoranduma bez otpora od strane paralisanog radničkog pokreta, osnažili su buržoaski politički tabor, koji je pre toga bio u krizi. Jedinu stvar koju je Kirjakos Micotakis morao uradiiti od 2016, kada je izabran za predsednika ND, je bilo držanje ovog tabora na okupu u povoljnim novim uslovima koje je stvorilo vođstvo Sirize, i čekanje izbora, kako bi doveo ND na vlast. U tom smislu, ljudi koji su odigrali ključnu ulogu u izbornoj pobedi ND nisu Micotakis i njegovi saradnica, već „harizmatični“ Aleksis Cipras, njegova vlada, kao i vođstvo Sirize.

Sada, vođstvo Sirize ponovo otkriva svoj okrutni, desničarski politički karakter. Iskoristivši masu anti-desničarskih glasova koje je je dobila od radništva i omladine, i naduvena svojom arogancijom, namerava da izgura planove za dalji desni zaokret partije. Tako, Cipras, u svojoj prvoj post-izbornoj izjavi naglašava „transformaciju Sirize u veliku frakciju, u moderan i masovni, demokratski i levi progresivni pokret“.

Iza ovih opskurnih reči kriju se sledeći ciljevi:

1) Cipras želi da se otarasi svake „leve“ opozicije koja je ostala u partiji. Zbog ovoga, on želi da rastavi i utopi ono malo demokratskih procesa i struktura koje postoje u mnogo većoj političkoj formaciji, u kojoj će njegove lične pristalice pobediti na svim nivoima.

2) Želi da stvori partiju koja će biti još više prijateljski nastrojena prema vladajućoj klasi i kapitalizmu, čime će dokazati buržoaziji da je potpuno napustio svoj „infantilni, radikalno levi poremećaj“. Glavni instrument za ovu svrhu biće „pomeranje ka centru“, to jest, ubrzavanje integracije buržoaskih karijerista iz starog vođstva Pasoka i iz novog Kinala. Obe partije su pod kontrolom buržoazije, posebno ova druga – i uvek su na ivici rascepa.

Ciprasova nova „vizija“ se svodi na socijaldemokratsku partiju pod jakom kontrolom svog vođstva, koju zvanično i svim srcem prihvata grčka vladajuća klasa i desničarska međunarodna socijaldemokratija. Takva partija, međutim, nema nikakav progresivan sadržaj. Ona će biti izborni mehanizam za karijeriste kako bi došli do parlamenta i države, koji neće imati prostora za zahteve i aktivno učešće radničke klase i omladine. Već sada, Sirizina vlada je, sa svojom politikom memoranduma, jasno nesposobna da izgradi organske veze sa organizacijama radničke klase i omladine. Partija poput one koju Cipras želi da stvori neće promeniti tu situaciju.

Najverovatnije, sa svojim novim desnim zaokretom, Siriza će se dokazati kao potpuno nesposobna da bude aktivno povezana sa masovnim pokretima koji će se uzdići protiv ND. Sa svežim sećanjima na svoje antiradničke memorandume, moći će se u najboljem slučaju povezati samo sa najpasivnijim i politički nazadnim elementima radničke klase i omladine.

Politička arogancija Ciprasa i njegovih planova, koji su potpuno nepovezani sa duhom anti-desničarskihi glasova koje je je dobio od radničke izborne baze sedmog jula, neće proći politički nekažnjeni. Podrška za partije koje su levlje od Sirize, i koje imaju parlamentarno zastupništvo će biti pojačana radničkom klasom i omladinom, kada oni budu izvukli zaključke o političkim uzrocima dolaska ND na vlast, a kroz iskustvo novih masovnih pokreta, u kojima će se Siriza u najboljem slučaju pokazati kao spor pratilac ili licemerna i demagoška parlamentarna podrška. Iz ovog procesa, neophodno je da masovna komunistička partija u ovoj zemlji, to jest KKE, prikaže sebe kao odlučnu i ispravnu. Ali da bi se to dogodilo, ozbiljne greške u politici i taktici ove partije, koje su dovele do njene trenutne nesposobnosti da značajno poveća svoj uticaj među masama radničke klase i omladine, bi morale biti hitno ispravljene.

KKE: "rascep" sa radničkim masama i kako ga prevazići

KKE je dobila 5,3%, tj. 299.592 glasova, što joj je donelo 15 poslanika i skoro isti rezultat kao na evropskim izborima, uz mali gubitak od 3.011 glasova. Još jednom, od juna 2012., partija je dobila isti stabilni, ali stagnirajući, izborni rezultat. Nastavlja da crpi svoju stabilnost iz svojih istorijskih korena u radničkoj klasi, neumorne aktivnosti svojih članova, i jasnom odbijanju tokom poslednje tri decenije da podrži bilo koji buržoaski pokret. Ali u isto vreme, još uvek nema ni najmanju tendenciju ka povećanju svog uticaja, kao što su rezultati od 7. jula pokazali. A za ovaj fenomen se ni „dvopartijski sistem“, ni bilo koja druga prepreka ne mogu kriviti. Treba kriviti greške KKE koje se stalno ponavljaju.

Kao aktivni izborni simpatizeri te partije, članovi Komunističke tendencije moraju ponavljati, bez optužbi za zlonamernu kritiku, da su sektaške taktike iz perioda između 2010-2015., kulminirajući sa odbijanjem učestvovanja u bici koju su radničke mase vodile na referendumu u julu 2015., prirodno sa revolucionarnim pokretom koji je bio značajno različit od onog koji je imala vlada Sirize, stvorile rascep između partije i širih radničkih masa. Zadatak KKE je da, kroz iscrpnu diskusiju, smesta ispravi ove kritične greške.

Nažalost, prve javne izjave vođstva KKE o izbornim rezultatima nisu ohrabrujući. Izjavili su da je „partija uspela da preživi čekić i nakovanj dvopartijskog sistema“ i da smo videli desni zaokret izbornog tela. Što se tiče „desnog zaokreta“, to smo već prokomentarisali činjenicama i argumentima. Što se tiče „čekića i nakovnja dvopartijskog sistema“, smatramo da je ovo izgovor kolosalnih razmera.

Nema sumnje da kada jaka reakcinonarna buržoaska partija poput ND učestvuje u izborima i vodi u anketama i kada veća partija od KKE sa radničkom bazom stoji nasuprot njoj, poput Sirize, radnička klasa će pokazati određenu tendenciju da se okupi oko ove veće partije, instinktivno pokušavajući da se izbori za bolju poziciju protiv partije klasnog neprijatelja. Ipak, izbornom politikom i taktikama, partija se predala bez borbe ovoj tendenciji, umesto da sledi prikladnu liniju da joj se suprotstavi i zaustavi je. Vođstvo je pogrešno odlučilo da se ne pozabavi centralnim problemom s kojim se radničke mase stalno susreću – pitanjem moći – i umesto toga su se fokusirali na sekundarni problem jake opozicije.

Umesto slogana i govora u kojima bi vođstvo KKE predstavilo partiju koja se bori za radničku vladu sa socijalističkim programom, i umesto da strpljivo objašnjava ovo rešenje i poziva radništvo da ga aktivno podrži, partija je zakopala svoj program za radničku socijalističku vlast (bez prelaznih, kapitalističkih stadijuma), koji je pravilno usvojila na svom poslednjem kongresu, i zamenila ga izbornom retorikom koja, direktno ili indikretno govori da je radikalna promena moći i društvu još uvek veoma daleko.

Ovako je, uprkos svojim namerama, učinila da politika Sirizine vlade kojom kombinuje brutalne mere štednje sa sitnim ustupcima ekstremno siromašnima izgleda kao jedino realistično rešenje u očima širih masa radničke klase i omladine. Baš suprotno, izborna kampanja fokusirana na pitanje vlasti sigurno ne bi (u datim uslovima) stvorila izborna čuda, ali bi privukla mnogo više ljudi iz avangarde omladine i radničke klase. Ovi slojevi su na kraju glasali ili za Sirizu ili za Varufakisov DIEM25.

Međutim, politička situacija pre sedmog jula nije odjednom pala sa neba i nije se formirala nezavisno od politike i taktike KKE. Nažalost, takođe su je oblikovale njene ozbiljne sektaške greške, posebno tokom kritičnog perioda između 2010. i 2015., prevashodno stav vođstva KKE oko referenduma, i njegov generalni stav prema prvih šest meseci vlade Siriza-Anel koalicije 2015., što je stvorilo postojeći rascep između partije i širih radničkih masa.

Šta je vođstvo KKE moglo učiniti u tom odsudnom času za radničku klasu? Odgovorimo na ovo pitanje detaljno još jednom, kako ne bismo stvorili utisak – što bi nam oni koji vole nametati svoje mišljenje mogli pripisati – da smatramo da je KKE trebala podržati vladu Siriza-Anel koalicije ili učestvovati u njoj.

KKE je svojom politikom mogla pokazati da nije ravnodušna prema odlučujućem pitanju vlasti, koje su radničke mase postavile svojim masovnim glasom za Sirizu u januaru 2015. Trebala je predložiti pobedniku izbora glas poverenje za njihovu vladu, dokle god je ova jasno i posebno posvećena ukidanju memoranduma, otkazivanju duga i sprečavanju vladine saradnje sa buržoaskim partijama kao što je Anel. U isto vreme, trebala je izraziti da u potpunosti zadržava pravo da žestoko i javno kritikuje svako povlačenje Sirizinog vođstva iz svojih obaveza. I iznad svega, mogla je u isto vreme braniti revolucionarni program, i strpljivo ga širiti među radničkom klasom, kako bi ga primenila u prvoj mogućoj prilici za stvaranje revolucionarne, socijalističke vlade zasnovane na organizovanoj radničkoj klasi, kao jedinom načinu za izlaz iz slepe ulice krize kapitalizma.

Sigurno je da bi reformističko vođstvo Sirize odbilo da primi glas poverenja od strane KKE pod takvim uslovima. Ali ovakav potez od strane KKE bi izrodio talas simpatija miliona Srizinih glasača za iskreni napor da se donese rešenje zasnovano na revolucionarnim principima, kao i za pravovremeno pokazivanje pravih, nimalo levičarskih, namera Ciprasa i njegovog vođstva.

Na osnovu ovih simpatija, u odsudnim trenucima julskog referenduma, vođstvo KKE trebalo je izgraditi neuništive veze sa masama radničke klase i omladine, kako bi aktivno učestvovalo u pokretu za izglasavanje „NE“ opcije, uz stalno predlaganje nezavisnog, revolucionarnog socijalističkog programa i stalno pozivanje masa da veruju samo svojim snagama, a ne namerama Siriza- Anel vlade, koja je već tražila način da izda njihove zahteve. Sa takvom lenjinističkom taktikom, KKE bi isplivala kao prirodna politička alternativa za radničke mase, i pre ili kasnije, vlada bi mogla srušiti levlja opcija, na osnovu masovnog političkog pokreta koju bi KKE vodio. Umesto toga, dobro poznata, nimalo lenjinistička, ultra leva taktika političke "Kasandre", koja samo predviđa i upozorava radničke mase bez ikakvog rada, bila je usvojena. KKE je odbila da učestvuje u radničkim bitkama kako bi rešila pitanje vlasti u njihovom interesu. Ovakva politika i taktika stvorila je uslove za trenutnu izbornu stagnaciju KKE.

Budimo iskreni; ako nakon svega postoji nešto čemu se treba diviti, to nije snaga partije protiv „čekića i nakovnja dvopartijskog sistema“, već njena izdržljivost uprkos sektaškim greškama vođstva. A na sreću, ova izdržljivost se još može primetiti u nekim industrijskim mestima i nudi dobru osnovu za protiv napad koji bi razvio uticaj KKE u bliskoj budućnosti.

Tako u Atici, u najvećem bastionu radničke klase u zemlji, KKE je dospeo na treće mesto, prevazišavši Pasok/Kinal, dok njeni procenti u radničkim opštinama su uvek na drastično višim nivoima od nacionalnog proseka. Naravno, tu je i skorašnja velika pobeda na lokalnim izborima u opštini Patras (treći najnaseljeniji grad u Grčkoj), u kojem je dobila 70% (!!!) u drugoj rundi, što može i mora postati živ centar neposlušnosti i borbi protiv nove vlade ND, sposoban da poveća nacionalni uticaj KKE.

Vođstvo partije je u skorašnjim godinama igralo pozitivnu ulogu sa svojim levim programskim zaokretom kao i u oštrom pregledu partijskih zaključaka o istorijskim porazima iz prošlosti. Ove promene su nažalost potkopane nedostatkom iskrenog proleterskog, internacionalističkog stava prema nacionalnim problemima, prevashodno grčko-turskom i makedonskom pitanju. Ipak, utisak je iz istorijske perspektive vrlo pozitivan.

Međutim, vođstvo mora što pre otvoriti, u celoj partiji, i među njenim pristalicama, iskrenu političku debatu o načinima kojima se mogu ispraviti greške zbog kojih uticaj partije stagnira, i odluči kakva politika će joj omogućiti da pridobije radničke mase i omladinu za komunistički program. Ključno je da se ovo dogodi sada, pre nego što se partija suoči sa novim masovnim pokretima radničke klase i omladine, i ponovi iste fatalne greške.

Što se nas tiče, mi drugovi i drugarice iz Komunističke tendencije smo uvek spremni da učestvujemo u ovoj neophodnoj debati, i da diskutujemo sa stanovišta aktivnih simpatizera partije u njenoj borbi protiv buržoaskog političkog tabora. Verujemo da će takva debata izbrisati predrasude koje još postoje prema iskrenom trockizmu među aktivistima partije, koje proizlalze iz stare kampanje kleveta i pogrešnih prikazivanja od strane staljinista, ali i kao rezultat političkog bankrota raznih oportunističkih i sektaških organizacija koje govore ili tvrde da govore u ime trockizma.