Iran: za nezavisni radnički pokret!

Protesti i štrajkovi se šire u svim sektorima iranske ekonomije. Tokom prethodnih par meseci desilo se barem 100 štrajkova i protesta. Iako još uvek ne na nivou koji smo videli u skorašnjoj prošlosti, penzioneri i primaoci socijalne pomoći takođe su održavali nedeljne proteste širom zemlje.

[Source]

Ovi protesti organizovani su uz podršku nezavisnih sindikata, sa kojima su demonstranti iznosili zajedničke zahteve i izjave. Postoji ogroman potencijal ujedinjenja pokreta nakon godina štrajkova i protesta u zemlji.

Najskoriji primer desio se 15. maja kada su penzioneri i radnici na socijalnoj pomoći održali proteste u svim većim gradovima, uključujući Teheran, Tabriz, Isfahan, Kermanšah, Šuša, Horambad i Širaz. Demonstrantni traže da se penzije i pomoć povećaju u skladu sa inflacijom, kako garantuje sam vladin zakon. Ali demonstranti, koji su aktivni od decembra,bili su ignorisani, ili pak izloženi nasilju i privođeni od strane režima. Ovo je dublje politizovalo slogane tokom poslednjih dve nedelje, uključujući one tipa „Svi privedeni radnici moraju biti pušteni!“ i „Nećemo više glasati, slušamo samo laži!“, što se odnosi na predstojeće predsedničke izbore.

Ovi protesti su postali fokus nezavisnih sindikata, koji su izneli svoje zahteve za povećanje minimalca i plata uopšte, u skladu sa inflacijom. Za Prvi maj, međunarodni praznik rada, održani su protesti širom zemlje od strane nezavisnih radničkih i penzionerskih organizacija. Organizatori su izneli zajednički proglas, optužujući kapitalizam za društvenu krizu i pandemiju COVID-19. Proglas objašnjava da „U Iranu, kao i u bilo kom delu sveta, rešenje leži u klasnoj borbi,“ i da će „oslobođenje radničke klase biti jedino moguće kao delo samih radnika!“. Proglas je takođe objasnio trenutnu situaciju u Iranu koja zahteva „formiranje naših nezavisnih organizacija, oslobođenih od proponenata kapitala i njihovih lukavih i kriminalnih planova za odbranu kapitalizma.“

Ovako napredni zaključci proizvod su štrajkova i protesta koji traju mesecima i koji potencijalno predstavljaju ogromnu pretnju radničkim organizacijama kojima upravlja režim.

Pobeda u Haft Tapeu i borba za radničku kontrolu

Nakon godina štrajkova i protesta, plantaža šećerne trske Haft Tape je 8. maja ponovo nacionalizovana. Ovo je ogromna pobeda za radničku klasu. Ova pobeda će, bez sumnje, ojačati samopouzdanje celokupnoj iranskoj radničkoj klasi. Godinama je nezavisni sindikat Haft Tapea bio na čelu klasne borbe, pozivajući sve iranske radnike da im se pridruže u borbi, pritom podržavajući štrajkove i proteste širom Irana. Baš to je bio ključ njihovog uspeha. Oni su polagali nade u snagu iranske radničke klase. Nikad se nisu predavali na milost i nemilost kapitalističkih kriminalaca, niti agenata režima u vidu islamističkih radničkih organizacija.

Iako je ovo ogromna pobeda, sindikat Haft Tapea objašnjava da se njihova borba za ostvarenje njihovog glavnog zahteva nastavlja: „[Da se] preduzeće Haft Tape stavi pod nadzor Radničkogsaveta“. Državni sektor se tretira kao privatno vlasništvo sa razuzdanim nepotizmom i korupcijom. Radnici Haft Tapea nisu sami u borbi protiv privatizacije i korupcije u državnom sektoru. Naftni, železnički i radnici u automobilskom sektoru, između ostalih, takođe su uključeni u takve borbe.

Na primer, vlada je bila prisiljena ponovo nacionalizovati Transvers (najveću kompaniju u Iranu za građenje i održavanje železnica), koja zapošljava 7.000 radnika, nakon štrajkova u novembru i razotkrivanja bahate korupcije prethodnog vlasnika. Ipak, i posle renacionalizacije, radnici ostaju mesecima bez plate, dok se sporadični štrajkovi i protesti nastavljaju. Pritom, država nije čak ni postavila upravni odbor, niti direktora, zbog čega kruže glasine da planiraju da ponovo privatizuju preduzeće.

Sve je jasnije, bila preduzeća u privatnom ili državnom vlasništvu, da ista parazitska kapitalistička klasa ostaje na vlasti. Njihov jedini interes je samobogaćenje kroz lopovluk i izrabljivanje preko leđa iranske radničke klase. Zahtev sindikata Haft Tapea za radničkom kontrolom pokazuje put napred i on mora postati univerzalan.

Iran: kriza bez kraja

Predsednik Rohani je na svom novogodišnjem govoru održanom 20. marta^[1]pokazao potpunu odsečenost od stvarnosti. Pričao je o ekonomskom oporavku koji je u toku i o investicijama iz praznog fonda za nacionalni razvoj. Ipak, stvaristoje baš suprotno i uopšte se ne nazire ekonomski oporavak. Štaviše, Iran se suočava sa svojom najdubljom krizom u živom sećanju. Inflacija je bila 50% u aprilu, najviše što je bila u poslednjih 75 godina. Zvanična nezaposlenost iznosi 12,2% posto, ali zapravo je barem duplo veća od toga. Režim sam priznaje da 80 posto stanovništva živi u siromaštvu. Potrošnja mesa je pala za 50 %. Prošle godine se cena pirinča povećala za 150%! Postoje i izveštaji da najsiromašniji kupuju hleb na rate.

Pandemija COVID19 takođe je zaoštrila društvenu krizu. U aprilu su najavljene nove mere zatvaranja, dok se Iran suočavao sa svojim četvrtim talasom. Zdravstveni radnici su bili preopterećeni i oni nastavljaju sa svojim protestima u manjoj meri, za ugovore sa punim radnim vremenom, isplatu zaostalih zarada, više osoblja i više opreme. Okružene smrću na dnevnom nivou, izrabljivane do srži za male plate i suočene sa vladom koja ih je potpuno ignorisala mesecima, nekoliko medicinskih sestara je čak izvršilo samoubistvo u znak protesta!

Čaršijski i ulični prodavci bili su prisiljeni da prestanu sa radom, bez ikakve državne pomoći, pod pretnjom uništavanja njihovih štandova i dobara, u slučaju da nastave sa radom. Umesto pomoći, vlada im je povećala rentu, što je izazvalo proteste. Tri miliona radnika ostalo je bez posla od poslednjeg zatvaranja.

Državna pomoć u vidu subvencija i kontrola cena je nedovoljna. Redovni su izveštaji o kilometarima dugim redovima za oskudne osnovne namirice i potrepštine, kao što je subvencionisana piletina. A pored toga, poljoprivrednici i radnici izveštavaju da su magacini puni. Ne postoji nestašica hrane, samo nestašica hrane koju radnici mogu da priušte. Kapitalisti su ravnodušni pred činjenicom da se mase sve više približavaju gladi, ako to znači velike profite na crnom tržištu. Mali proizvođači i trgovci, sa druge strane, čak i pored subvencija nisu u mogućnosti da se nose sa rastućim cenama i suočavaju se sa ekonomskom propašću.

Kako je režim skoro skroz ispraznio državne devizne rezerve, uključujući i fond za nacionalni razvoj, sada se suočava sa ogromnom inflacijom. Ne mogu nastaviti štampati novac ni za ove ograničene socijalne programe. To neminovno znači sukob sa masama. Predsednik Rohani je za svoj prvomajski govor pričao o potrebi za „povećanjem ekonomskih kapaciteta iznova i iznova, ali ne investiranjem u fabrike i opremu, nego produžavanjem trajanja radnih smena“, kao i o potrebi da se „smanjipotrošnja i poveća izvoz“. Drugim rečima, govorio je o potrebi za produbljivanjem eksploatacije iranske radničke klase. To znači nastavak napada na radnike. Već sada se cena hleba dereguliše sa ciljem dopuštanja korumpiranim guvernerima da slobodno postavljaju cene. Ovo će samo dodati ulje na plamteći bes masa. Ono ima potencijal da izazove još više štrajkova, protesta, čak i ustanak.

Za nezavisni radnički pokret!

Duboka ekonomska kriza iranskog kapitalizma i rastuća klasna borba bacili su celu Islamsku Republiku u duboku krizu. Režim je opravdano uplašen, pogotovo kako se bliže junski izbori za predsednika. Prošle godine, režim je svedočio najmanjem izlasku na parlamentarne izbore u svojoj istoriji.

Pored čiste represije, režim takođe mobiliše snage kao što su paravojna Basidž organizacija, kao i eksponente u državnim sindikatima i islamističkim radničkim organizacija, da deluju kao peta kolona u radničkom pokretu. Ove grupe su demagoški podržavale velik broj skorašnjih štrajkova i borbi, sa ciljem da ih sputaju i zadrže u granicama trenutnog sistema. Dok su sa jedne strane formalno podržavali borbe, ovi elementi su takođe otvoreno branili poslodavce i režim, čak sarađivajući i sa snagama bezbednosti protiv štrajkača.

U naftnom sektoru, ovi provokatori su igrali ključnu ulogu u prekidanju nedavnog opšteg štrajka, promovišući isprazna obećanja režima među štrajkačima, šireći time zbunjenost. Oni su oteli štrajk i pozvali štrajkače da prekinu sa radikalnim delovanjima kao i da se okrenu zvaničnim apelima parlamentu.Dok će njihove smicalice dezorijentisati pokret kratkoročno, one će takođe radikalizovati pokret i podići klasnu svest među radnicima.

Inspirisani radnicima Haft Tapea, dosad je svakog meseca ove godine bilo nezvaničnih poziva za novi nacionalni štrajk od strane neformalnih naftnih radnika, koji su jedna od najradikalnihih grupa u štrajkovima i protestima naftnih radnika. U martu su dali jasnu poruku vođama državnih sindikata: „Naš odgovor Asalanu Aminiju (istaknutom članu državnog sindikata) je da imamo iskustvo [radnika] plantaže šećerne trske Haft Tapea i da mi odlučujemo kolektivno u [radničkim] savetima. Smatramo sve odluke donešene iza leđa radnika drskim i time ih proglašavamo nevažećim“. Ovo se svodi na objavu rata vođstvu Radničke kuće, režimskog državnog sindikata.

Razvija se nacionalni, nezavisni klasni pokret.On se mora ojačati programom političkih i ekonomskih zahteva, koji će ujediniti nacionalni pokret svih radnika, omladine i siromašnih. U centru ovog programa mora biti slogan „Hleb, sloboda i saveti“, koji je bio popularan zahtev u pređašnjem periodu i koji podseća, zajedno sa mnogim drugim zahtevima, na tradicije revolucije iz 1979, koje se oživljavaju danas.

Štaviše, nezavisni radnički pokret trebao bi izneti zahtev za pravo na štrajk i protest, ukidanje svih mera štednje pređašnjeg perioda, za dostojne plate i penzije koje se povećavaju zavisno od inflacije. Politički zahtevi bi trebali uključiti renacionalizaciju svih privatizovanih kompanija i njihovo stavljanje pod radničku kontrolu, kao i uvođenje takve kontrole u javnom sektoru. Suočavajući se sa trenutnim zadacima vezanim za pandemiju COVID19, mora se izneti zahtev za potpunu nacionalizaciju zdravstvenog sektora i njegovo stavljanje pod radničku kontrolu, zajedno sa svim povezanim industrijama.

Takav program imao bi velik odjek u iranskom društvu, među radnicima, studentima i srednjom klasom. On bi povezao mnoštvo izolovanih borbi radnika, srednje klase, studenata i poljoprivrednika koje izbijaju dnevno, u jedan značajan nacionalni pokret sposoban da natera omraženu Islamsku Republiku da poklekne i sposoban da otvori novi istorijski period u Iranu.

^[1] Nevruz, tradicionalni iranski praznik kojim se obeležava početak nove godine u Iranu i koji u glavnom pada na prolećnu ravnodnevnicu, ili jedan dan pre ili posle nje.