Tramp protiv 'duboke države'

Period nakon predsedničkih izbora, kada odlazeći predsednik završava svoj mandat usmeravajući se na finalizaciju svog nasleđa, dok novom izabranom predsedniku preostaje da formira tim koji će preuzeti vlast, obično su period političkog zatišja u SAD. Ne i ovog puta.

[Source]

S jedne strane, odlazeći predsednik igra neverovatno ciničnu i bezobzirnu igru protiv Rusije. Odobravanje korišćenja ATACMS raketa unutar Rusije od strane Džoa Bajdena, koje je Putin opisao kao „činom rata“, manje je usmereno na podrivanje ruske vojne kampanje, na koju očigledno neće imati ozbiljan uticaj, a više na sabotiranje Donalda Trampa na njegovom putu do Ovalne sobe, otežavajući mu sklapanje dogovora sa Rusijom oko Ukrajine. Cilj je da se Putin i Tramp uvuku u spiralu eskalacije iz koje bi Tramp teže mogao da se izvuče.

U međuvremenu, Tramp, koji je mnogo naučio iz svog prvog mandata, priprema tim za suočavanje sa svojim neprijateljima unutar državnog aparata. Ovo bi moglo postati okvir za silovitu borbu koja predstoji unutar američke države.

Ono što smo videli 5. novembra bilo je dizanje kuke i motike. Tramp je pobedio ubedljivo, ne samo po ukupnom broju glasova, već i u svakoj pojedinačnoj kolebljivoj saveznoj državi. Milioni birača jasno su dali do znanja da im je dosta: dosta im je inflacije, nesigurnosti i establišmenta. Naročito im je dosta beskrajnih, skupih ratova koje vodi vladajuća klasa, dok obični ljudi jedva spajaju kraj s krajem, bore se da plate račune, da nahrane svoju decu, i balansiraju između više poslova.

Tramp je znao kako da vešto iskoristi ovo raspoloženje i uverio birače da je glas za njega glas za granatu u krilo Vašingtona, establišmenta i „duboke države“. I tako su glasali milioni: poslali su Trampa u Vašington kako bi napravio što više štete tamošnjem establišmentu koji preziru, kao što i on prezire njih.

Establišmentu bi bilo bolje da poveruje Trampu da je ozbiljan kada kaže da dolazi po njih, što je prilično jasno naglašeno izborom ljudi za njegov novi kabinet.

Panika je zahvatila medije, kuloare vlasti, vrh vojske i državnih službi. Uoči ovih izbora vladajuća klasa je bacila sve na Trampa: brojne sudske postupke, ujedinjeni otpor gotovo celokupnih medija, a sada će on preuzeti državnu mašineriju koja je otvoreno neprijateljski nastrojena prema njemu. Čovek je odlučan u osveti i namerava da očisti svoje neprijatelje sa njihovih pozicija.

Čitajući listu Trampovih kandidata, dobijamo sliku radne grupe za borbu protiv establišmenta koji kontroliše državu tokom celog posleratnog perioda. Oni su ljudi poput Trampa: autsajderi, odmetnuti milijarderi i menadžeri hedž-fondova, svi sa ličnim interesima, lojalni Trampu i njegovoj agendi. Po svemu sudeći, svi su odlučni da mačetom udare u srce države, sruše svoje protivnike i postave svoje izabrane kandidate.

Trampov kabinet

Jedna stvar koju možemo reći o Trampu je da nikada ne zaboravlja i sigurno nikada ne oprašta. Tramp dobro pamti kako su tokom njegovog prvog mandata svi segmenti države radili protiv njega.

2016. godine, kada je osvojio svoj prvi mandat, establišment Demokratske stranke, koji je stalno naglašavao „lažne vesti“ Trampovog tabora, nije mogao da smisli bolje objašnjenje za to kako je tako nepopularna ličnost kao što je Klinton mogla da izgubi od Trampa, nego teoriju o ruskoj umešanosti u izbore. CIA i NSA su pružile više nego tihu podršku ovoj teoriji kada su objavile „izveštaje obaveštajnih službi“, kako bi podržali ove tvrdnje.

Da bi preuzeo najozloglašenije delove „duboke države“, Tramp je nominovao borca protiv „duboke države“, Talsi Gabard, za direktorku obaveštajnih službi. Bivša kongresmenka Demokratske stranke, koja je napustila stranku zbog protivljenja ratu u Ukrajini, sada će nadgledati obaveštajne agencije, uključujući CIA, FBI i NSA, među 15 drugih – na veliko nezadovoljstvo vladajuće klase.

Tramp takođe nije zaboravio kako su visoki vojni zvaničnici pružali otpor njegovim naredbama na svakom koraku. Opirali su se njegovim izolacionističkim politikama, povlačenju iz Sirije, smanjenju prisustva SAD u Avganistanu i mnogim drugim pitanjima.

Sada, da bi ostvario svoju osvetu, šalje Pita Hegseta da preuzme Pentagon. „Jebote, ko je ovaj tip?“ pitao je jedan lobista industrije odbrane. Očigledno, suprotno ustaljenoj praksi, Tramp je zaboravio da konsultuje barone iz industrije oružja prilikom njegovog imenovanja.

Hegset je voditelj na Foks Njuzu, koji je obećao čistku u američkoj vojsci pod izgovorom da će isterati „vouk“ i „levičarske“ generale. U stvari, uprkos tome što tim Trampa tvrdi i što demokrate ponavljaju, ovo manje ima veze s politikom identiteta i „kulturnim ratovima“, a više sa čistkom vojnih oficira koji bi bili neprijateljski nastrojeni prema njegovoj administraciji.

Ako lobisti iz odbrambene industrije nisu zadovoljni što baš oni nisu imali svoje tradicionalno pravo da budu konsultovani o izboru za Pentagon, onda farmaceutska industrija mora biti zgrožena nominacijom za ministra zdravlja. Robert F. Kenedi Mlađi (RFK), poznati antivakser, poslat je sa misijom da iščupa svu opoziciju Trampu unutar birokratije tog ministarstva. Ni ovde RFK-ova mišljenja nisu ono što je važno. On je specifično poslat u ovo ministarstvo kako bi eliminisao uticaj farmaceutske industrije i industrije hrane, koje su uložile novac u predsedničku kampanju Kamale Haris da bi zaustavile Trampa.

Na čelu Ministarstva obrazovanja biće Linda Makmen. Njena kvalifikacija je to što je vlasnica World Wrestling Entertainment (WWE - Svetska rvačka federacija). Međutim, kvalifikacije su gotovo nevažne, jer je Tramp jasno pokazao svoju nameru da potpuno saseče ovo ministarstvo.

I ovde izgleda da je odlučan da očisti celu akademsku birokratiju, koja je bila čvrst oslonac za demokrate tokom prošlih decenija, a posebno u borbi protiv Trampa.

I naravno, tu je i Ilon Mask, koji se uklapa u isti obrazac kao i ostali nominovani: autsajder, odmetnuti milijarder, koji će dobiti svoje potpuno novo „Ministarstvo za efikasnost vlade“ (da, skraćeno „DOGE“). Njegov zadatak biće da savetuje predsednika gde da smanji agencije i državne službenike u njegovom ratu protiv „duboke države“.

Ali imenovanje koje je možda izazvalo najviše besa establišmenta i medija bio je Trampov prvi izbor za ministra pravde.

Godinama je vladajuća klasa koristila sudove da uništi Trampa, u čemu su bili vrlo neuspešni. Sada kada je lopta na drugoj strani, Tramp će pokušati da očisti pravosudni sistem i da okrene ovaj „pravni rat“ protiv samog establišmenta. Možemo da očekujemo ne samo da će optužbe protiv njega biti odbačene, već da će on tražiti da se podignu optužnice protiv svojih neprijatelja. Pokušaće da ih napadne na isti način na koji su oni napali njega.

Tokom diskusija u Trampovoj vili Mar-a-Lago o tome ko bi trebalo da preuzme tu funkciju, neki kandidati su isticali svoje pravno iskustvo. Predlog Meta Gejtsa bio je nešto drugačiji: „Da, ići ću tamo i početi da sečem jebene glave,“ rekao je Trampu i njegovom timu. Čini se da je baš ovakav način govora bio ključni faktor koji ga je na kraju doveo do nominacije.

Gejts je potom povukao svoju kandidaturu nakon što je vladajući establišment podigao buku protiv njega, što je istaklo Trampovu prvu bitku: njegovi nominovani moraju da dobiju odobrenje Senata. Republikanci imaju većinu u Senatu, ali među njima još uvek postoji nekoliko republikanskih predstavnika iz vremena kada je stranka bila u rukama ljudi kojima je vladajuća klasa mogla da veruje.

Možda će imati dovoljno glasova, u kombinaciji sa demokratama, da blokiraju nekoliko nominacija. Zbog toga, Tramp je morao da se odrekne Gejtsa i uključio nekoliko drugih nominacija kao ustupke ovom krilu, uključujući Marka Rubija za državnog sekretara i Majkla Volca za savetnika za nacionalnu bezbednost.

„Duboka država“

Ipak, ukupna slika je jasna. Tramp namerava da vodi nepopustljivu borbu protiv onoga što on naziva „dubokom državom“.

Demokrate, u svojim pokušajima da Trampa prikažu kao ludaka, sve ovo što se tiče „duboke države“ prikazuju kao običnu teoriju zavere. U stvari, duboka država zaista postoji. Međutim, ona nije nova kreacija nekog konspirativnog saveza. To nije ništa drugo do državna birokratija, koja svakodnevno obavlja suštinske funkcije države, na koju Tramp namerava da udari maljem.

U prošlosti, američka vladajuća klasa imala je kontrolu nad i Demokratskom i Republikanskom strankom. Postojale su razlike među njima, ali su one uglavnom bile kozmetičke. Stranke su bile vođene grupom patricijskih porodica koje su bile u odličnim odnosima. Zajedno su večerale i pile vino, i zajedno su održavale pouzdan „dvopartijski konsenzus“. One su bile deo tela državnih birokrata i visokih funkcionera koji čine politički establišment, jedinstveni kontinuirani organizam koji je upravljao američkom politikom – i u suštini politikom svetskog kapitalizma od Drugog svetskog rata.

Dok su administracije dolazile i prolazile, sama država je ostajala. Pravi svakodnevni poslovi vladajuće klase bili su upravljani pažljivo odabranom birokratijom: visokim vojnim i obaveštajnim oficirima, sudijama, šefovima policije, visokim državnim službenicima, svi povezani sa velikim biznisom, potpuno zatvorenim krugom koji drži stvarnu vlast, prikazivani kao nepristrasne, bezopasne sluge naroda.

Ovaj establišment je bio i ostao podređen aristokratiji bogatih porodica, ekipi Starog novca, koji svoju uverenost u pravo da vladaju upijaju sa majčinim mlekom.

Tramp je i sam autsajder iz svoje vlastite klase jer je smeo da stavi svoje interese ispred interesa drugih. Počinio je smrtnu grešku što je apelovao na široke slojeve srednje i radničke klase da se popne na vlast i što je obelodanio „močvaru“ Vašingtona. Zbog toga je vladajuća klasa pokušala da ga uništi.

Osećanje je obostrano. Tramp ide na njihov nedodirljivi „duboki državni aparat“, kojeg namerava da saseče mačetom. Namerava, koliko god je to moguće, da zameni generalni štab koji je odabrao establišment sa svojim vlastitim lojalistima.

Prva prepreka na ovom putu Trampa biće Senat. Ako i kada to pređe, suočiće se sa moćnim ujedinjenim protivljenjem u državi, medijima i celokupnom establišmentu. Kasnije, ovo bi moglo dovesti do podela unutar države i vladajuće klase.

Tramp je okupio grupu raznih neuklopljenih ljudi poput sebe, koji su upali u konflikt sa ovim establišmentom, te novopečene bogataše i grube pojedince, kojima vladajuća klasa nikada ne bi poverila delikatne funkcije državne mašinerije. U međuvremenu, kako bi pobedio na izborima, apelovao je na određene slojeve srednje i radničke klase, kao i na neke lumpen slojeve, koji su besni na ceo sistem koji ih je ostavio iza sebe. Ali interesi različitih delova Trampove kaleidoskopske koalicije idu u suprotnim pravcima.

Jednom kada dođe na vlast, ova raznorodna banda sama će početi da se raspada, a kipteći bes u američkom društvu će tražiti novi izlaz. Sve ovo ima duboke implikacije za pravac u kojem se kreće najvažnija imperijalistička sila sveta.

„Ludi car“?

U svom članku koji komentariše ove događaje pod nazivom ‚‚Trampovo rušenje američke države”, Fajnenšl Tajms je svojim čitaocima sugerisao paralelu iz istorije: „Vreme je da proučimo Kaligulu. Taj najpoznatiji rimski car ubio je ono što je preostalo od republike i centralizovao vlast u sebi. Donald Tramp ne treba da postavi svog konja za senatora; biće dovoljno da nastavi da postavlja šarlatane na velika državna mesta Amerike.“

Članak ne istražuje dalje ovu istorijsku analogiju, što je šteta. Istorija pamti Kaligulu kao „ludog cara“, čoveka koji je predložio da svog konja postavi za konzula. Zapravo, malo je verovatno da je Kaligula bio lud, uprkos popularnom mitu. Naprotiv, njegovo neobično imenovanje bilo je motivisano željom da ponizi Senat i rimsku aristokratiju, čiji su hroničari, prezirući ga, prvi širili mit o njegovoj ludosti.

Donald Tramp takođe nije lud, uprkos onome što američka milijarderska aristokratija propagira o njemu. On vrlo dobro razume šta radi.

Ali nije ludilo ili glad za vlašću ono što je podiglo careve na njihove pozicije moći u Rimu. To je bila kipteća klasna borba koja je razdirala Rim, koja je, nakon što je došla do pat-pozicije, svetu donela cezarizam. Aristokratski Senat bio je prezren od strane masa, ali među masama, nijedna klasa nije bila sposobna da svrgne stari umirući poredak. Tako su se carevi uzdigli iznad Republike, oslanjajući se čas na deo aristokratije da bi odbili mase, čas na same mase da bi zadali udarce Senatu.

Kapitalizam poznaje analogan fenomen cezarizmu: bonapartizam. Kada klasna borba dosegne pat-poziciju, „veliki vođa“ je u mogućnosti da se uzdigne.

Iako se stvari još nisu razvile do tog nivoa, postoje elementi bonapartizma u situaciji u SAD.

Jasno je da je Tramp proizvod privremenog zastoja u klasnoj borbi u Sjedinjenim Državama, koja je doživela snažne zamahe političkog klatna. Možemo se vratiti u 2009. godinu, neposredno nakon finansijske krize iz 2008. godine, kada je Obama izabran. Postojao je talas masovnog entuzijazma za Obamu, koji je obećavao „promene“ i „nadu“ – a nada je moćna stvar kada je većina populacije očajna.

Obama je bio čovek establišmenta, postavljen u situaciju da smiri rastući bes i nezadovoljstvo sistemom. Ali je izneverio nade koje je pobudio. Koliko god da je to okaljalo termin, demokrate su uvek bile prikazivane kao „levičarske“. Bes i razočaranje masa nastavili su da traže izlaz.

Postojala je mogućnost da klatno otiđe još dalje ulevo, kada je Berni Sanders pozivao na „revoluciju protiv klase milijardera“. Sanders je zagolicao maštu miliona i mogao je da ponudi ozbiljan otpor Trampu. Ali njegova izdaja i odbijanje da raskine sa mašinerijom Demokratske stranke značili su da je klatno otišlo u suprotnom pravcu, udesno, i ovaj isti bes našao je svoje ispoljavanje u Trampu.

Da bi prevazišao snažno protivljenje unutar same države, Tramp bi mogao ponovo da se osloni na mobilizaciju dela masa, kao što je to učinio 6. januara 2021. godine. Ali Trampova predsednička funkcija će na kraju pripremiti novu, oštriju promenu klatna ulevo. Borba koju će pokušati da vodi unutar države ima potencijal za podelu unutar vladajuće klase.

Bes radničke klase probiće se kroz pukotine ovih podela. Videli smo skicu toga tokom protesta povodom smrti Džordža Flojda za vreme njegovog prvog mandata, kada je oko 20 miliona ljudi izašlo na ulice. Njegovi napadi na državnu birokratiju i državnu službu mogli bi izazvati sukob sa nekim od najmoćnijih sindikata u SAD, koji deluju u javnom sektoru.

Do sada je Tramp uspevao da kanališe deo ovog nagomilanog besa u svoju korist. Ali, kada bude testiran na vlasti, njegova koalicija će početi da se raspada. Kada se to desi, ovaj bes će potražiti drugi izlaz. Kuda će otići?

Pod Obamom, a potom i pod Bajdenom, mase su dvaput prošle kroz školu Demokratske stranke. Za radničke Trampove birače, oni su poistovećeni sa establišmentom koji mrze, dok je Tramp viđen kao „manje zlo“. Za mnoge milione drugih koji nisu glasali za Trampa, oni su takođe omražena stranka establišmenta, a sada i genocidne vlasti. Establišment je izgubio potpunu kontrolu nad situacijom i američka vladajuća klasa više ne može da smatra svoju čvrstu kontrolu nad državnim institucijama garantovanom. Ali dolazak Trampa neće značiti stabilnost. Iako ne možemo da predvidimo koji pravac će on zauzeti, neće moći da reši krizu kapitalizma, koja na kraju stoji iza svih ovih događaja. Situacija je bremenita sa napetom nestabilnošću, eksplozivnim društvenim preokretima i na kraju klasnom borbom na višem nivou nego što smo ikada videli u moderno doba.