Rumunija: radnička klasa uči iz generalnog štrajka prosvetara

Od 22. maja do 12. juna, prosvetari Rumunije suprotstavili su se vladi u tronedeljnom štrajku, uglavnom zbog niskih plata. Ovaj štrajk predstavljao je vrlo visok nivo borbenosti rumunske radničke klase. On je protresao vladu do temelja, naterao je da dâ velike ustupke, i podigao svest miliona radnika, otkrivajući moć radničke klase kada deluje borbeno i ujedinjeno.

[Source]

Vođstvo tri sindikata sa članstvom od 150.000 nastavnog i 80.000 pomoćnog osoblja prekinulo je štrajk 12. juna nakon što je vlada povećala plate za 25% nastavnom osoblju. Iako je vladi skup ovaj ustupak, on je manji od zahteva štrajkača i potpuno je izdao pomoćno i nenastavno osoblje, koje nije uključeno u povećanje plate. Da bi uspeli da proguraju dogovor, vođe sindikata morale su da rade iza leđa članstva, što je izazvalo velik bes.

Te vođe moraće jednom doći na obračun. Ali uprkos ovome, borba je imala naelektrisan efekat na širu radničku klasu. Ovaj štrajk poremetio je planove vladajuće koalicije, koja je naterana da odloži zakazanu smenu ministara, kako bi se fokusirala na ovu, za njih ozbiljnu, krizu. Na kraju, iako su koristili metode koje su trebale da podele radničku klasu i sindikate, ipak su morali da daju velike ustupke.

Ovo je pokazalo milionima radnika, koji pate pod rastućom inflacijom, da ako se sindikati ujedine i pozovu na delovanje, gazde mogu biti naterane da plate, a mogu čak i vlade.

Zdravstveni i železnički radnici spremni su da počnu odlučne borbe koje bi mogle dovesti do opšteg delovanja u tim sektorima. Njihovo samopouzdanje je ojačano slabošću vlade. Radnička klasa mora da ujedini i koordiniše ove borbe u svim sektorima kako bi zbacila sistem odgovoran za sve probleme Rumunije: kapitalizam.

Iznenadna eksplozija

Ovaj štrajk prosvetara pojavio se kao iznenadna eksplozija nakon 18 godina tišine u obrazovnom sektoru. Uslovi za ovu eksploziju dugo su bili pripremani.

Nakon krize 2008. koja je dovela rumunsku ekonomiju do recesije, vlada Nacionalne liberalne partije Trajana Baseskua uvela je brutalne mere štednje da otplati nacionalni dug MMF-u. Ove mere su znatno umanjile investicije u javni sektor. U obrazovanju ova štednja je išla do koske. Sada je otežava rastuća inflacija, koja stoji na 10,6% u Rumuniji, ali koja je iznosila preko 16% prošle godine. Ukombinovana štednja i inflacija su smanjile plate prosvetara do jedne od najnižih u Evropi.

Ovo je pripremilo teren za masovnu borbu kojoj smo svedočili, sa glavnim ciljem značajnog povećanja plata za 25 posto u celom sektoru.

Velik naglasak stavljen je na povećanje početne plate novim profesorima i učiteljima na nivo početnih plata drugih profesija, jer je njihova prosečna plata (2400 leja ili 462 evra mesečno) iznosila polovinu nacionalnog proseka (4554 leja ili 945 evra mesečno). Sindikati su takođe zahtevali investiranje u raspadajuću infrastrukturu obrazovanja, gde su nedostatak osoblja i materijala redovna pojava.

22. maja pokrenut je štrajk pod vođstvom tri prosvetne sindikalne konfederacije: Sindikati slobodnog obrazovanja, Spiru Haret i Alma mater. Ovo je bio značajan razvoj događaja pun lekcija za milione radnika koji pokazuje da kada se radnička klasa celog sektora ujedini, ima ogromnu moć i sposobnost da zaustavi ceo sektor.

Vladajuća klasa je takođe razumela alarmirajući značaj štrajka. Od početka su prosvetari u štrajku bili pod lavinom napada i kleveta od strane vlade i buržoaske štampe. Predsednik Klaus Johanis opstužio je štrajkače u prosveti da namerno ugrožavaju državne ispite i obrazovanje trenutne generacije učenika. Neki mediji su čak cinično i bahato lagali da sindikati „igraju rusku igru“ time što štrajkuju.

Ali ovi napadi nisu uspeli da naprave podele između nastavnika i ostatka radničke klase. Jedna anketa je pokazala da 73 posto javnosti Rumunije podržava štrajk, gde su mnogi optuživali vladu da je njeno vladanje uzrok štrajka. Međunarodna solidarnost takođe je došla od prosvetnih sindikata iz drugih zemalja, kao što je Nacionalni prosvetni sindikat iz Britanije. Ovaj štrajk prosvetara inspirisao je ostatak radničke klase u Rumuniji i šire.

Koaliciona vlada nacionalnih liberala (PNL) i socijaldemokrata (PSD) diskreditovana je celim ovim slučajem. Planirane izmene u vladi su odložene, gde je premijer Nikolaj Ćuka bio prisiljen da odloži svoju ostavku dok štrajk ne završi.

Ove izmene u vladi morale su biti odložene jer je vladajuća klasa strahovala da bi one destabilizovale i značajno oslabile vladu ako bi bile izvršene u toku generalnog štrajka i dok su se ostali javni sektori spremali za borbu.

Diskreditovana i nepopularna vlada

33 godine je prošlo od restauracije kapitalizma u Rumuniji i još uvek nijedna kapitalistička vlada nije bila u stanju da reši osnovne probleme rumunskih radnika. Mere štednje, napadi na plate i penzije, kao i niski životni standard, naterali su oko 8 miliona Rumuna da se isele iz zemlje u potrazi za boljim životom. U međuvremenu su se politički predstavnici vladajuće klase isticali po korupcionim skandalima, koji su izazvali masovne pokrete u toku poslednje decenije.

Obe glavne partije Rumunije – Nacionalna liberalna partija (PNL) i Socijaldemokratska partija (PSD) – imaju cilj da upravljaju kapitalizmom preko leđa radnika. Oni su 2021. ušli u koaliciju i ove godine krenuli sa izmenama, kako bi obe ove stranke imale prilike da vladaju. Zbog toga su zamenili premijera PNL sa PSD-ovim Marćelom Ćolakuom, ali u društvu ne vlada velik entuzijazam povodom ove vlade. To se vidi i po novoj anketi koja je pokazala da 49 posto Rumuna ne veruje da će se išta promeniti pod novom vladom, dok 34 posto smatra da će biti još gore.

Nedostatak političkog izraza za rastuće nezadovoljstvo radničke klase, koje se nagomilava pod domaćom i svetskom ekonomskom krizom, povezan sa primerima velikih štrajkova u Britaniji, a pogotovo Francuskoj, doveo je do rastuće borbenosti među rumunskim radnicima protekle godine.

Ova borbenost videla se u protestima u celoj zemlji za vreme štrajka. Oko 15.000 ljudi je demonstriralo u glavnom gradu Bukureštu sa sloganima poput „Lopovi“, „Usuđujemo se“ i „Dostojanstvo“, koji su pokazali duboko ukorenjeni bes nastavnika, kao i rastujuću svest njihove sopstvene moći kada su ujedinjeni i organizovani.

Kraj štrajka – ali ne i borbe!

Kako smo ranije spomenuli, štrajk je prekinut 12. juna, nakon što se vođstvo dogovorilo za povećanje plate nastavnom osoblju u iznosu od 25 posto, ali ne i za 80.000 pomoćnog i nenastavnog osoblja, koje je učestvovalo u štrajku. Činjenica da je vlada popustila u vezi sa 25 posto povećanja je dokaz koliku opasnost je vladi i njenim planovima predstavljao štrajk. Ali isto tako moramo reći da ovaj dogovor takođe otkriva kukavičluk birokratije na čelu sindikata.

Kako se štrajk nastavljao, prosvetari su postajali sve pouzdaniji u sopstvene snage. Bili su spremni da idu do kraja, dok im se ne ispune svi zahtevi. Ovaj dogovor napravljen je iza njihovih leđa, što je izazvalo osećaj izdaje od strane mnogih aktivista.

Mnogi članovi su pobesneli zbog ovog dogovora na koji ispravno gledaju kao pokušaj podele između nastavnog i nenastavnog osoblja, te su pozivali sindikalne vođe na ostavke, za šta je onlajn peticija skupila 3.000 potpisa. U međuvremenu, u Sučava okrugu, nastavnici su nastavili sa štrajkom i održali protest na dan kada je dogovor najavljen, osuđujući vođstvo i vičući „Mi ne odustajemo!“.

Privremena demoralizacija određenog sloja nakon ovakve izdaje je prirodna, ali moramo naglasiti: ovo nije kraj borbe, nego samo početak! Neki radikalni aktivisti govorili su o napuštanju sindikata i osnivanju novih, radikalnih, borbenih sindikata. Ali ovo bi bila greška koja bi dovela do odvajanja najradikalnijih slojeva radnika od masa radnika, tačno u momentu kada se radnička klasa pokrenula. Umesto toga, treba izraziti potrebu za borbenim vođstvom i očistiti sve one birokratske elemente koji nemaju poverenja u moć radnika.

Velika stvar koju je ovaj štrajk prosvetara učinio je što je ojačao ostatak klasne borbe u Rumuniji, gradeći samopouzdanje u drugim slojevima javnog sektora. Kao posledica toga, talas štrajkova u Rumuniji se povećava.

Radnici železnica, nakon godina privatizacije i niskih plata, planiraju da se organizuju 26. juna, i pokrenu generalni štrajk 1. jula, ako im se ne ispune zahtevi. Zdravstveni radnici, koji su otvoreno izrazili solidarnost sa nastavnicima, najavili su generalni štrajk koji se poklapa sa onim železničkim. Čak su i policijski sindikati izrazili protest protiv vlade, što pokazuje duboke pukotine u buržoaskom državnom aparatu.

Vidimo da prosvetari imaju još uvek veliku ulogu da igraju. Oni moraju da nastave da grade na svojoj militantnosti koju su pokazali i pokrenuti borbu protiv vođstva sa ciljem demokratizovanja struktura sindikata. Postoji jasna želja članstva da nastavi dok se ne ispune svi zahtevi. Zbog toga treba nastaviti štrajk i nikakav dogovor ne treba prihvatiti dok se ne ispune svi zahtevi svih članova. Štrajk staje kad radnici tako kažu!

Koordinišimo borbe! Ukinimo kapitalizam!

Koordinacija sindikalnih konfederacija prosvetnih radnika bila je najuspešniji činilac ovog štrajka i razlog zašto je trajao toliko dugo. Usred intenziviranja klasne borbe, povezivanje svih sindikata javnog sektora je krucijalno.

Ovaj rastući talas štrajkova u Rumuniji je pretnja diskreditovanoj vladi, pogotovo ako radnici prošire svoje jedinstvo akcije od prosvetnog sektora, do zdravstva, železnica i ostalih delova javnog sektora.

U ovoj situaciji je jasno da postoji mogućnost za generalnim štrajkom u javnom sektoru protiv vlade. Ali generalni štrajk koji bi srušio vladu mora imati borbeno, revolucionarno vođstvo na čelu radničkog pokreta.

Restauracija kapitalizma se pokazala kao neuspeh u Rumuniji. Radnička klasa se mora boriti protiv kapitalizma i za socijalističku transformaciju društva na osnovi radničke demokratije koja bi upravljala društvom.

Drugovi i drugarice Internacionalne marksističke tendencije se bore za ovaj cilj u Rumuniji i u celom svetu. Pozivamo vas da nam se pridružite ovom zadatku danas.