Oterali smo ga jednom i oteraćemo ga opet! Rio Tinto – marš iz Srbije!

Srbiju su ponovo protresli masovni protesti koji su izveli desetine hiljada na ulicu. Ovog puta, radi se o reprizi i nastavku borbe protiv Rio Tinta iz 2021, ozloglašene multinacionalne rudarske kompanije koja pokušava da počne operacije na zapadu Srbije, i ovo je šesti put u poslednjih osam godina da se u Srbiji organizuju masovni protesti usmereni protiv režima Aleksandra Vučića.

[Source]

Prošlo je svega dve i po godine od kada su mase u Srbiji ostvarile svoju prvu pobedu protiv kapitala. Protesti protiv Rio Tinta, dodatno isprovocirani od strane režimskih batinaša, izveli su desetine hiljada ljudi na ulice i blokade puteva. O dubini masovne podrške koju je pokret imao govorilo je i to da su mnoge poznate ličnosti podelile čuvenu fotografiju blokade na Gazeli u Beogradu, uključujući i najvećeg sportistu Srbije, Novaka Đokovića. Alarmiran masovnom podrškom protestima, kao i rastućem militantnom raspoloženju demonstranata, koji su rasterali batinaše Srpske napredne stranke, predsednik Aleksandar Vučić i premijerka Ana Brnabić, brže bolje su pogurale odluku Vlade o zaustavljanju Rio Tintovog projekta Jadar, kako se stvar ne bi dalje otela kontroli.

To je proteste zaustavilo, ali iako se radilo o pobedi, među masama nije vladala euforija, koliko svest o tome da je ovo samo privremeno povlačenje protivnika. Nije trebalo mnogo vremena da se protivnik odvaži na ponovni pokušaj ofanzive, ali tek što je počeo, već je morao da se suoči sa još većim otporom nego prošlog puta.

Memorandum Vučić – Šolc

Ustavni sud Srbije je 11. jula poništio odluku Vlade Srbije o zaustavljanju projekta „Jadar”, koji je pokrenut zarad eksploatacije rude litijuma na zapadu Srbije od strane kompanije Rio Tinto. Šarada oko toga da Ustavni sud ukida odluku Vlade Srbije na koju je ona bila prisiljena da uvede u strahu od masovnog pokreta, pokazuje da nezavisno sudstvo pre svega podrazumeva nezavisnost od volje većine stanovništva. Još bitnije, pokazuje da su sudovi lojalni pre svega krupnom kapitalu, prema čijim potrebama se svakako prekrajaju svi zakoni. Pravni osnov ukidanja odluke Vlade je krajnje bled i govori kako je Vlada Srbije prekoračila granice svoje nadležnosti, što je potpuno suludo, jer tako ispada da nedemokratski izabrani Ustavni sud ima veću moć od načelno demokratski izabrane Vlade.

Potpuna saglasnost saradnje Ustavnog suda Srbije i Vlade Srbije kojoj je Ustavni sud poništio odluku, videla se u tome što je svega osam dana nakon ukidanja ove odluke Srbija imala diplomatsku posetu, ni manje, ni više, nego kancelara Nemačke, Olafa Šolca, koji je lider najjače ekonomije Evropske unije. Šolc i predsednik Aleksandar Vučić, koji pripada stranci koja je imala 199 od 250 mesta u parlamentu kada je doneta odluka o zaustavljanju projekta Jadar, potpisali su dokument bombastično dugog naslova ‚‚Memorandum o razumevanju između Evropske unije i Republike Srbije o strateškom partnerstvu na održivim sirovinama, vrednosti baterija i električnih vozila”, ili narodskim jezikom – Memorandum o iskopavanju litijuma i bora.

Kao što je svima u Srbiji jasno, ni memorandum ne skriva da u suštini iskopavanje litijuma nema toliko veze sa klimatskim promenama, koliko sa tržišnom ekonomijom. Sam sadržaj memoranduma u glavni fokus stavlja ‚‚očuvanje konkurentnosti ekonomija”, „povećanje otpornosti strateških ekosistema”, kako bi „proširili saradnju u skladu sa potrebama strana i standardima jedinstvenog tržišta EU”, itd. Da stvar bude gora, u dokumentu se spominju „zone slobodne trgovine“, za koje Razvojna agencija Srbije kaže da ‚‚Poslovanjem u slobodnim zonama, investitoru se obezbeđuju specijalne olakšice i povlašćeni poreski režim (oslobađenje od PDV-a i carine na uvoz sirovina i materijala namenjenim proizvodnji robe za izvoz, mašina, opreme i građevinskog materijala).”. Evropska unija sa ovakvim povlasticama u Srbiji, i sa svojom ekonomskom dominacijom nad manjim zemljama, posebno van EU, jasno bi bila glavni dobitnik prema ovom memorandumu.

Iako je tekst pun terminologije o tzv. zelenoj tranzciji i brizi o klimi i ekologiji, objašnjenje koje izostaje jeste zašto su litijumske baterije toliki prioritet za borbu protiv klimatskih promena, kada svega 16% emisija ugljen dioksida dolazi od transporta, za koji bi se baterije mogle koristiti prebacivanjem na električne motore i vozila. Takođe, tekst je pun floskula o brizi za okolinu, ali ignoriše činjenicu da je Rio Tinto jedna od najozloglašenijih rudarskih kompanija po pitanju uništavanja prirode i kršenju radnih prava, posebno u siromašnijim zemljama, kao što su Indonezija, Papua Nova Gvineja i Namibija. Dokument se takođe poziva na Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji, aludirajući na to da ako Srbija želi da se približi Evropskoj uniji, mora da bude spremna da joj ustupi i prirodu zarad potreba ekonomske konkurentosti EU. Nije ni čudo što mnogi u Srbiji povlače zaključak da ulazimo u kolonijalni položaj u odnosu na Evropsku uniju.

Dokument takođe spominje i da bi država Srbija morala da olakša sprovođenje volje nadolazećih kompanija, ali da će se zauzvrat povećati saradnja EU i srpskih industrijskih aktera – aludirajući da će srpska vladajuća klasa dobiti svoj deo kolača i tržišta u tom procesu, u vidu prerade, transporta, ili čak udela u vlasništvu. Tu leži Vučićev užurbani pokušaj da ponovo pokuša da dovede Rio Tinto.

Zašto je rudnik problem?

Jedan od glavnih sentimenata među stanovništvom je da se u Srbiji planira rudnik zato što zemlje Evropske unije imaju standarde koji zabranjuju otvaranje rudnika štetnih po okolinu, ali i zato što strahuju od pobune svog stanovništva.

Male zemlje uvek su služile za izrabljivanje imperijalističkim centrima, a Srbija im je pogodna iz nekoliko razloga. Jedan od najbitnijih jeste jeftina, ali kvalitetna radna snaga, od koje Vučić pravi reklamu pomoću koje je u prethodnoj deceniji primamio brojne strane investitore. Drugi je lokacija Srbije, koja se nalazi na periferiji Evropske unije, što odgovara evropskim kapitalistima da imaju izvor sirovina tako blizu, a da se pak ne radi u zemlji članici. Pored toga, pravni okviri rada u Srbiji su labavi, gde je poznato da strane kompanije ne moraju da poštuju ekološke i druge standarde. Velik bonus je i što strani investitori dobijaju povlastice u vidu subvencija i poreskih olaškica, kao što je navedeno u Memorandumu.

Problem je naravno i u ekološkom, pa samim tim i u zdravstvenom smislu. Memorandum je pun obećanja o poštovanju najboljih ekoloških praksi, ali kada vidimo ko obećava ispunjenje tih standarda, jasno je da se radi o dogovoru sa đavolom. Rio Tinto je ozloglašen po uništavanju životne sredine, užasnim uslovima rada i kršenju radnih prava, kao i istoriji saradnje sa fašističkim režimima. Evropska unija, koja voli sebe da predstavlja kao najprogresivniju silu na svetu, upravo potpiruje rat u Ukrajini i genocid u Gazi, zarad svojih imperijalističkih interesa, a takođe je bila deo NATO kampanje bombardovanja Srbije, sa istim motivom. Pritom, ona i sama sprovodi surove mere štednje nad svojim stanovništvom, i na kraju krajeva, potpuno podržava režim Aleksandra Vučića u njegovoj servilnoj politici.

Režim Aleksandra Vučića i sam je poznat po izuzetnim merama štednje, gde su uništeni zdravstvo, obrazovanje i kultura. Ljudi se uslovljavaju na učlanjivanje u njegovu stranku zarad dobijanja posla, a takođe, Srpska napredna stranka ne preže da koristi batinaše, huligane i organizovani kriminal u svoje svrhe. Vučić se hvali rastom BDP-a Srbije, ali nigde ne pominje koja je bila ljudska cena tog rasta. A svakako, i u tom rastu, srpska vladajuća klasa je bila na glavnoj dobiti, dok su radni ljudi dobili mrvice.

Na kraju krajeva, ovaj rudnik ima pre svega ulogu da izvozi bor i litijum, uz ugrađivanje srpske vladajuće klase. To znači da bi taj eventualni ekonomski rast od rudnika pre svega zavisio od kretanja tržišta. Računajući na duboku kapitalističku krizu u kojoj smo, inflaciju, ratove, rastuće protekcionističke mere između zemalja i ogroman svetski dug, optimistične projekcije Evropske unije ka rastu tržišta električnih vozila deluju bledo. U slučaju da tržište električnih automobila ne doživi rast kakav EU projektuje, Srbija bi mogla dobiti rudnik bez radnika, ali sa uništenom prirodom. Na kraju krajeva, u slučaju ekološke katastrofe, na saniranje štete Srbija ne može da obaveže ni jednu kompaniju, ni jedan entitet, jer ne postoji mehanizam koji bi strane kompanije naterao da plate odštetu, ili da prosto napuste zemlju.

Sve u svemu, pitanje uništenja prirode daje osećaj egzistencijalnog karaktera. Srbiji je već mnogo oduzeto, kao što smo gore naveli, i ako bi dopustili multinacionalnim kompanijama da nam oduzmu i prirodu, neće nam ništa ostati. Protesti koji su se desili možda jesu vezani za prirodu, ali oni su odziv na mnoge druge probleme koji muče Srbiju.

Nećeš kopati!

Masama u Srbiji nije trebalo puno vremena da reaguju na ove podaničke poteze vladajuće klase. Još pre ukidanja odluke Vlade o zaustavljanju projekta ‚‚Jadar’’ i Memoranduma, u Loznici se 28. juna održao protest protiv kompanije „Rio Tinto”, jer je u pitanju grad koji bi bio jedan od najpogođenijih otvaranjem rudnika. Nakon Memoranduma, 22. jula je organizovan protest u Valjevu koji je imao vrlo velik odziv, kao i energično raspoloženje, a 30. jula je organizovan protest u Šapcu, do tog momenta najveći protest u godini, sa preko 7.000 prisutnih. Loznica, Valjevo i Šabac čine trougao oko reke Jadar, i odziv u ovim gradovima pokazuje veliku odlučnost meštana da se suprotstave projektu koji bi im unišio okolinu.

Ono što je takođe obeležilo ovaj pokret jeste izuzetno veliki broj protesta i u manjim mestima, kao što su Aranđelovac, Mionica, Ljig, Ub, Mali Zvonik, Bajina Bašta, i mnogi drugi gradovi i sela uže Srbije. Razlog tom velikom odzivu su najave iskopavanja litijuma koje su dospele u javnost, i meštani su brzo reagovali da pokažu svoje neslaganje sa tim planovima kopanja u njihovoj okolini. Solidarnost su pokazali i veliki centri, kao što je Kragujevac, ali i Niš i Novi Sad, koji nisu na direktnom udaru ovih projekata.

Kulminacija protesta, pod nazivom ‚‚Rudnika neće biti“, održala se 10. avgusta u Beogradu, sa opštom mobilizacijom masa iz cele Srbije. Prema procenama, na protestu je prisustvovalo minimum 30.000 ljudi. Među demonstrantima je vladala posebna zgroženost prema kolonijalnim tendencijama srpske vladajuće klase, gde strani investitori mogu sa našom zemljom da rade šta hoće. Vučić je predstavljen kao komprador pod kontrolom kancelara Šolca, predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen, američkog ambasadora u Srbiji, Kristofera Hila, ali i ruskog predsednika Vladimira Putina, aludirajući da je Srbija pod dominacijom imperijalizma i sa Istoka i Zapada, i da ni u jednom, ni u drugom slučaju, srpske mase u njima nemaju saveznika.

Među demonstrantima, pa i onima koji nisu bili na protestima, ali se protive Rio Tintu, vladao je utisak da šetnje i protesti nisu dovoljni za sprečavanje nasrtaja kapitala na našu prirodu. Protest je završio šetnjom, i na kraju blokadom petlje Gazela, i čak blokadom železničkih pruga. Ideja iza ovih direktnih akcija jeste ispravna, jer su demonstrantni hteli da udare na džepove investitora i vlastodržaca. Ali remećenje transportnog saobraćaja vrlo ograničeno može da izvrši ekonomske pritiske na vladajuću klasu koji bi ih saterali u ćošak i ponovno povlačenje.

Radikalizacija – ali kakva?

Prednost prošlih protesta protiv Rio Tinta bila je u tome što su za tri meseca trebali održati izbori. Vučić je osetio da takvo raspoloženje, ako se produži, može da mu ugrozi vladavinu, pa je brže bolje krenuo sa smenama ministara, zabranom delovanja Rio Tintu i ustupcima prema zahtevima demonstranata. Ali sada je taktično krenuo u ofanzivu kada izbori nisu na vidiku u predstojećem periodu.

Naravno, to ne znači da protesti ne mogu da ugroze njegovu vladavinu, i toga su svesni i demonstranti, najavljujući da će Vučićeva vladavina pasti u Jadru. Raspoloženje u Srbiji pokazuje da ovaj protest u Beogradu nikako ne pokazuje finale, nego odmeravanje snaga u slučaju da se nastavi sa projektom Jadar. Novi protesti i borbe se najavljuju, i to jeste smer u kojem treba da se nastavi u predstojećem periodu.

Srce borbe svakako će biti u gradovima oko reke Jadar – Loznica, Valjevo, Šabac. Nije isključeno da će Vučić probati i u drugim delovima Srbije da kopa, kako bi testirao raspoloženje meštana kada se krene sa operacijama. U slučaju da se to desi, meštani bi trebali sabotirati rad i razvoj najavljenih projekata, kao što se to radilo u ranijim borbama protiv mini-hidroelektrana.

Ali ako je cilj ovih protesta da udare na džep stranih investitora i domaćih vlastodržaca, ne postoji snaga koja to bolje može da uradi od radničke klase. Ovaj pokret mora da se povezuje sa sindikatima, posebno u okolini Jadra. Radnička klasa će i sama biti na direktnom udaru ovih projekata, a ona metodama štrajka može najdirektnije da udari na džep vladajuće klase. Samo zamislite kakav efekat bi imao politički, ekološki štrajk u valjevskom Krušiku, sa kojim je Vučićev režim duboko vezan, ili pak u nekoj od stranih, pa i domaćih kompanija, koji bi imao za cilj da pritisne vlasti da odustanu od projekta. Dovoljno je setiti se štrajka FIAT-a u Kragujevcu, koji je sa sobom inspirisao brojne radnike cele Srbije da se pridruže štrajku. Premijerka Ana Brnabić morala je direktno da ide u pregovore sa radnicima, kako bi se opravdala stranim gazdama.

Takav isti scenario mogao bi se sada ponoviti u Loznici, Valjevu, Šapcu, i koji bi inspirisao i ostatak radničke klase Srbije da se odvaži i uključi u određivanje svoje sudbine. Radnička klasa čini većinu stanovništva, znači da je većina sposobna da učestvuje u ovakvom vidu borbe. Kao što je na protestu rečeno, Jadar je naš, mi sami smo oružje koje ga brani, i mi smo jedini koji treba da se pitamo o njegovoj sudbini.

NEĆEŠ KOPATI!

SRBIJA NIJE KOLONIJA!

OTERALI SMO GA JEDNOM I OTERAĆEMO GA OPET!

RIO TINTO - MARŠ IZ SRBIJE!