Francuska: borba napreduje – Makron mora pasti!

Jučerašnje masovne demonstracije (23. mart prim. prev.) u Francuskoj dovele su borbu protiv Makrona do novih razina. U poslednja dva meseca pokret (podstaknut novim napadom na penzije) jača. Vladini zvaničnici su se nadali da će se sve vratiti u normalu do vikenda, računajući da će pokret nestati nakon demonstracija u četvrtak. Pogrešili su. 23. marta je 3,5 miliona radnika i mladih preplavilo ulice većine gradova u Francuskoj, pošto su štrajkovi i protesti poprimali izrazito borbenije raspoloženje.

[Source]

Neki, uključujući Žan-Lika Melanšona iz Nepokorene Francuske, opisali su 23. mart kao najveću društvenu mobilizaciju od maja '68. U Parizu je demonstriralo 800.000 ljudi. Rekordni broj ljudi izašao je na ulice Marseja (280.000), Tuluza (150.000), Bordoa (110.000), Nanta (80.000), Liona (55.000) i Grenobla (55.000). U malim mestima i gradovima pokret je nastavio da dobija na zamahu, sa 5 000 ljudi u Dragunjanu, 6.000 u Mulinsu i Arlu, 8.000 u Kastru, 9.000 u Montlukonu, 15.000 u Perižeu i 17.000 u Brivu. U Žereu (Krez) marširalo je 6.700 ljudi, što je rekord za gradić od jedva 13.000 stanovnika.

Zapravo, u državi je nivo pobune doveo do toga da je planirana poseta britanskog kralja Čarlsa III morala biti odložena, a zvaničnici su naveli zabrinutost zbog nivoa ,,nasilja" na ulicama. Možda je Čarls naučio iz istorije da razjarene francuske mase ne prihvataju blagonaklono prisutnost monarha!

Uprkos ograničenom medijskom izveštavanju o borbi van granica Francuske, bitka protiv Makrona ima međunarodni efekat donekle. Britanska konzervativna vlada je navodno odustala od planirane penzione reforme. Prema Fajnenšel tajmsu: ,,Bili su zaluđeni da podignu starosnu granicu za penziju. Ali su se uplašili.” Jutros je u Velikoj Britaniji ,,Borite se kao Francuzi” je popularan na tviteru, pokazujući da britanska radnička klasa gleda na prkos francuskih radnika i omladine kao primer nadolazećih borbi.

Rastuća radikalizacija

Prošle nedelje, Makronova vlada je pribegla ozloglašenom članu 49.3 francuskog Ustava, dozvoljavajući mu da zaobiđe parlament i sprovede svoju penzionu reformu, čemu se protivi velika većina stanovništva. Ovo je izazvalo nezapamćen nivo besa u celoj zemlji, što je dovelo do spontanih noćnih protesta svake večeri od tada. Nedavna anketa je pokazala da 82 posto Francuza ima negativno mišljenje o upotrebi člana 49.3, a 65 posto želi da se protesti nastave, čak i ako zakon bude usvojen.

U pokušaju zastrašivanja demonstranata, policijsko nasilje na ulicama je postalo brutalnije, a ulične demonstracije su zabranjene u ključnim gradovima. U protekloj nedelji uhapšeno je više od 800 ljudi, od kojih je većina privedena na potpuno proizvoljan način – čak su i turisti u Parizu završili u policijskom pritvoru. Umesto da demorališe demonstrante, ovo je izazvalo još veći bes.

Jučerašnje demonstracije širom zemlje nisu bile impresivne samo po broju, već su takođe napravile kvalitativni napredak u radikalizaciji. ,,Voda ključa na 100 stepeni, ljudi [vriju] na 49,3”, pisalo je na jednom plakatu. Igru rečima: ,,Vi ste nas stavili u 64, mi ćemo vas staviti u maj 68,” nosili su kao slogan mnogi radnici i omladina. Mase su odlučnije nego ikada da se bore do kraja protiv ovog trulog režima. ,,Nastavićemo sve dok vlada ne popusti”, rekao je metalski radnik iz Dankerka. Ulice su skandirale: ,,Jebi se Makron!”, čiji je rejting pao na 28 posto, koliki je bilo u vreme vrhunca pokreta žutih prsluka.

Osim uličnih demonstracija, u četvrtak su se pojačali i štrajkovi. Pristup aerodromu Šarl de Gol u Parizu bio je ograničen od strane radnika koji su protestovali. Saobraćalo je samo 50 posto brzih vozova u zemlji. Lučki radnici su zatvorili luku Avr. U štrajk je izašlo rekordnih 11 posto zdravstvenih radnika. U energetskom sektoru štrajkovalo je 27 posto radnika. Zatvoreni su poznati spomenici, poput Ajfelovog tornja i Versajske palate. Juče su štrajkovali i kontrolori leta, vozači teretnih vozila i mnogi drugi.

Skupljači smeća su u neograničenom štrajku od 7. marta. Na nacionalnom nivou, oko 12 posto benzinskih pumpi u Francuskoj ostalo je bez benzina ili dizela, a 6 posto ih je presušilo. To je zbog stalnih štrajkova koji se od početka meseca takođe događaju u rafinerijama i skladištima nafte. U pokušaju da prekine štrajkove, vlada pribegava rekvizicijama (državni nalog za povratak na posao, prema kojem radnici mogu biti kažnjeni sa 10.000 evra ili šest meseci zatvora zbog nepoštovanja). Ali radnici su uzvratili.

Smeće se već nedeljama gomila na ulicama glavnog grada, a vlada je zahtevala od lokalnih vlasti da nateraju radnike koji skupljaju smeće da se vrate na posao. Ali pokušaji rekvizicije naišli su na otpor metodama klasne borbe: masovnim piketingom i akcijama solidarnosti radnika iz drugih oblasti.

U utorak su zvaničnici poslali CRS, interventnu policiju, da izvrši rekviziciju radnika u naftnom skladištu Fos-su-Mer. Uprkos upotrebe suzavca i fizičkog zastrašivanja, naišli su na otpor sindikalnih radnika, koji su uspeli privremeno odoleti policiji. Pomogli su im radnici elektroprivrede i gasa koji su takođe u štrajku i koji su parkirali svoje kombije ispred skladišta kako bi napravili blokadu. Olivije Meteu, sindikalni vođa CGT odeljenja Buš-du-Ron (i ključna figura na levoj strani sindikalne konfederacije), intervenisao je na licu mesta izjavivši:

,,Nećemo im dozvoliti da prekinu ovaj štrajk, nećemo im dozvoliti da nam silom nametnu ovu reformu. Dobiće odgovor radnika ove zemlje koji su odlučni da idu do kraja da povrate ono što je naše.”

Rafinerija Normandija u Gonfrevilu, blizu Avra, postala je mesto borbe između radnika i policije. Ovo je kritična lokacija koja snabdeva gorivom glavne aerodrome u glavnom gradu, što ga čini prioritetnom metom za vladu. Uprkos tome što su državne snage uspele da privremeno prekinu štrajk, koristeći brutalnu represiju, radnici CGT-a danas su saopštili da su nastavili protest. Njihova izjava prkosno zaključuje:

,,Pojačajmo mobilizaciju!... Pokrenimo štrajkove da bacimo privredu na kolena i nametnemo [radnički] model društva, bez eksploatacije čoveka nad čovekom. Maltretiranje više ne funkcioniše... ljudi su ovde i mi se ničega nećemo odreći!"

Meteu je tvitovao: ,,Pobedićemo, staćemo kad radnici tako odluče, a zasad žele pobedu. Dakle, postoji samo jedno rešenje, štrajk.” Ovaj radikalni, klasno svesni jezik i borbeni duh nalaze odjek u širim slojevima radničke klase. Unutar sindikata to se može videti kroz levičarsku frakciju Unité CGT, koja postaje sve glasnija i istaknutija.

Represija i otpor

Raspoloženje i metode na demonstracijama i barikadama postaju sve prkosnije i radikalizovanije nego za vreme ,,dana akcije” od pre, koji su često više ličili na skupove nego na nacionalne štrajkove. Ljudi koriste svoju domišljatost da se odupru pokušajima da se slomi pokret. Na primer, u Avru, radnici su koristili viljuškare da gomilaju zapaljena vozila kako bi napravili barikade protiv policije.

Takođe je bilo sve više slučajeva koordinisanog delovanja. Na primer, u Lorijenu, lučki radnici organizovani od strane CGT-a koordinisali su sa energetskim radnicima, prekinuli su napajanje luke sprečavajući da tanker iz Rejva isporuči 30.000 tona goriva, s namerom prekida štrajkova u naftnom, petrohemijskom i transportnom sektoru.

U buržoaskoj štampi se mnogo pisalo o ,,nasilnim” metodama štrajkača, sa fotografijama zapaljenih automobila i zgrada (uključujući i gradsku kuću u Bordou); razbijenih izloga; i grupe koje bacaju projektile na policiju. Makron je takođe osudio ,,mafijaško nasilje", dok je ministar unutrašnjih poslova Žerald Darmanjin govorio o ,,nasilnicima, često sa krajnje levice, koji žele srušiti državu i ubijati policajce.”

Možemo se samo podsmevati takvom ciničnom licemjerju ove gospode, koja neprestano šalje policiju i žandare da batinaju radnike u štrajku i omladinu koja protestuje. Koliko je demonstranata sa žutim prslucima izgubilo prste i oči od oružja za ,,kontrolu nereda”? A danas, društveni mediji obiluju slikama oklopnih policajaca koji okrutno tuku demonstrate, uključujući i tinejdžere. Jedan viralni video prikazuje novinara kojem je naoružani policajac uperio pištolj u lice prisiljavajući ga da se povuče uprkos neprestanom vikanju ,,Novinar! Novinar!”

U očima miliona Francuza, brutalna represija francuske države, zajedno s Makronovim zanemarivanjem čak i lažne demokratije, čini militantnije metode protiv napada na penzije potpuno opravdanim. Da ne spominjemo činjenicu da su žuti prsluci uspeli izboriti neke ustupke upravo takvim metodama, izborivši se za nepodizanje poreza na gorivo koje je uzrokovalo da se razvije taj pokret. Drugim rečima, sve je više ljudi spremno da prkosi ,,vladavini prava”, što predstavlja direktan izazov samom legitimitetu države. Policija se bori da obuzda rastući pokret čistom represijom, a u nekim je slučajevima čak i preopterećena.

Štaviše, mase jasno ciljaju, ne samo penzionu reformu, već i Makronovu omraženu vladu bogatih u celini. Jedan intervjuisani demonstrant je rekao: ,,Idemo na proteste od januara i prvo smo bili protiv penzione reforme. Sada se to transformisalo u bes zbog naše demokratije.” Ovo je izuzetno opasna situacija za režim. Čak i ako odustanu, nije garantovano da će to zaustaviti proteste. Narod želi da Makron ode.

Rastuća radikalizacija na ulicama u oštroj je suprotnosti sa nacionalnim vođstvom sindikata. Umesto da gradi na ovom rastućem nezadovoljstvu mladih i radnika, ,intersindikale” ograničavaju borbu na suprotstavljanje penzionoj reformi. Odbijajući da poguraju pokret napred pozivajući na neograničene štrajkove, ponovno su najavili deseti ,,dan akcije" 28. marta.

Međutim, sindikalni lideri su manje uvereni da će moći sprečiti da pokret pukne. Loran Berger, šef konzervativnije sindikalne konfederacije CFDT, upozorio je da vlada rizikuje da izazove pokret kao što su žuti prsluci. Fabris Kudur iz CGT-a rekao je da ,,možda predstoje oštrije akcije, ozbiljnije i dalekosežnije [koje bi mogle] da odbegnu našem zajedničkom odlučivanju."

Sindikalni lideri, koji su navikli zadržavati bes radničke klase u sigurnim kanalima, koristeći kontrolisane ,,dane akcije” kao polugu za zakulisne diskusije sa vladom, upozoravaju Makrona da će njegova nepopustljivost staviti tačku na ovo ,,društveno partnerstvo.”

Panika u vrhu

Vlada, koja se očajnički nada da će doći do povlačenja pokreta, počinje da paniči. Znaci dubokih podela unutar vladajuće klase počinju izlaziti na površinu.

Desničarska Republikanska stranka, na koju se Makron oslanja, počinje da implodira. Unutar stranke pojavile su se rasprave o tome treba li isključiti 19 članova stranke koji su u ponedjeljak glasali za predlog o nepoverenju, koji je parlament u ponedjeljak odbacio s malom razlikom od devet glasova. Čak su i poslanici iz Makronove vlastite grupe u Skupštini (Renesansa) izrazili zabrinutost, a jedan je anonimno rekao za Le Parisien: ,,Sedeli smo na buretu baruta i upravo smo upalili fitilj."

Mnogi buržoaski predstavnici u štampi i na televiziji počinju se okretati protiv vlade, pozivajući na pregovore sa sindikatima i na rešenja za smirivanje pokreta. Žofra Ru de Buzjuek, predsednik MEDEF-a, organizacije francuskih šefova, pozvao je Makrona da otvore dijalog i rekao da se buduće reforme moraju ,,bazirati na drugačijoj metodi.”

Ali daleko od bilo kakvog nagoveštaja pomirenja, Makronove izjave samo su dolile ulje na vatru. U više navrata je insistirao na tome da izgura svoj napad na penzije, bez obzira na cenu, te da ,,ni za čim ne žali.” U sredu, tokom svog prvog intervjua na nacionalnoj televiziji od početka pokreta, uporedio je pokret protiv njegovih penzionih ,,reformi" s napadom na Kapitol 2021. od strane reakcionarnih Trampovih pristalica u SAD-u.

Ovaj prezir prema francuskim masama samo je pojačao borbu. U stvarnosti, Makron je u izuzetno slabom položaju, a njegova vlada se nalazi u slepoj ulici. S jedne strane, on je dva meseca vodio beskompromisnu borbu protiv sindikata, odbijajući pregovore i da popusti. Odustajanje bi sada bila pobeda za pokret i povećalo bi pouzdanje masa u borbi protiv daljih napada, koji su neophodni zahvaljujući francuskom kapitalizmu opterećenog krizom. ,,Finansijski i ekonomski rizici [predaje] su preveliki,” rekao je ministrima prošlog četvrtka.

S druge strane, Makronov prezriv stav i postupanje s vladom razotkriva nedemokratsku prirodu režima, izazivajući bes protiv sistema u celini. Povrh toga, on rizkuje potpunu ustavnu krizu, jer

pošto je za dlaku izbegao izglasavanje nepoverenja. Teško će nastaviti sa donošenjem odluka. U stvarnosti, vlada ima ograničene mogućnosti i svaki potez će biti pogrešan. Ona ne može sebi priuštiti niti da se povuče, niti da napreduje.

Kako navodi Fajnenšel tajms, ,,mnogo toga će zavisiti od faktora izvan Makronove kontrole, poput toga hoće li se intenzivirati protesti i štrajkovi koji traju od januara.” Ovo je ključna poenta. Makron može preživeti svaki ulični protest: bez obzira koliko velik i radikalan bio. Sindikati imaju kolosalnu moć, jer se na njihovu komandu može zaustaviti privreda i francusko društvo. Makron ne bi mogao dugo izdržati takav napad. Pitanje je: da li će je sindikati iskoristiti?

Pridružuje se omladina

Studentski i omladinski pokret se do sada držao po strani. To je i logično: pitanje penzija je vrlo daleka perspektiva za mlade. U početku je bilo sve manje i manje generalnih skupština na koledžima i fakultetima nego u prošlim pokretima. Ali to se sada počelo menjati, jer pokret razvija opštiji karakter protivljenja Makronu.

Sve dok se sindikalno vođstvo držalo starih bankrotiranih metoda, fokusirajući se izolovano na penzionu reformu, a mladi nisu bili uključeni, establišment je bio relativno siguran. U ponedjeljak je jedan buržoaski komentator na TV-u izjavio da ,,kada je omladina na ulicama, režim više neće moći da se izbori.”

Daleko od toga da je nezainteresovana, francuska omladina sa velikim zanimanjem posmatra najnovija događanja. Zaista, pre glasanja o nepoverenju, desetine hiljada mladih pratili su Twitch prenos parlamentarnog kanala, koji je bio na vrhu liste platformi na nacionalnom nivou. Zaobilaženje parlamenta, neuspeh izglasavanja nepoverenja, Makronove provokacije i porast policijskog nasilja na ulicama konačno su podstakle mlade na akciju.

Mladi su bili aktivni u četvrtak, a na mnogim mestima su se pojavile velike skupštine. Učenici su se mobilisali u više od 400 srednjih škola. Univerzitetske okupacije su počele na 80 univerziteta širom zemlje, uključujući i tradicionalno desničarski univerzitet Paris-Panteon Asas, koji je blokiran prvi put u svojoj istoriji. Prema podacima studentskih sindikata, 500.000 mladih studenata i radnika juče je protestovalo na nacionalnom nivou. Veliki transparent sa natpisom ,,Univerzitet Sorbona u borbi” bio je istaknut na glavnim demonstracijama u Parizu.

I ranije smo počeli viđati pokušaje zajedničkog delovanja studenata i radnika. U Parizu je, na primer, opšti studentski zbor pozvao na marš koji povezuje štrajkačku rafineriju nafte i štrajkačku fabriku za odlaganje smeća. Ovo je važan razvoj događaja. Poslednji pobedonosni štrajk je bio 2006. protiv pokušaja Širakove vlade da udari na radnička prava reakcionarnim ‘ugovorom o prvom radu’ (CPE), kada je upravo ovakva zajednička akcija studenata i radnika donela epilog. Budu li se embrionalni pokušaji studenata da se svesno povežu sa štrajkovima i dalje razvijali, situacija bi se mogla ubrzano okrenuti protiv režima.

Međutim, jedno je jasno: dani akcije ne mogu trajati večno. U jednom trenutku oni će imati efekat demobilizacije, što će dovesti do toga da se pokret raspe. Postoji ključna potreba da se prošire trenutni štrajkovi na sve sektore koji se već bore, i da se dopre do novih slojeva kroz širenje, kao i radikalnije zahteve.

Levičarski lideri Unité CGT su ovo ispravno shvatili i pokazuju put napred kroz neograničene štrajkove u ključnim sektorima privrede. Međutim, ovi su sektori još uvijek u manjini i preti im izolacija. Kao što Fajnenšel tajms ispravno primećuje: ,,samo ulica može zaustaviti [predsednika] — zaustavljanjem zemlje protestima i štrajkovima. Ulica i predsednik retko traže kompromis. Jedan dobija, jedan gubi.”

Drugim rečima, pokret može pobediti samo ako vodi odlučnu borbu protiv režima u celini. Očigledno je iz najnovije izjave Unité CGT (objavljene u celosti ispod) da najnapredniji slojevi radničke klase počinju donositi ispravne zaključke. Oni moraju biti na čelu borbe da se Makronu konačno zada ku de gras (završni udarac)!

23. MARTA: NAROD ODGOVARA MAKRONU: BES ĆE PORASTI ZA NEKOLIKO STEPENI

Manje od 24 sata nakon Makronovog ,,idi kući, idi na posao,” ljudi su odgovorili štrajkovima i ulicama. Rekli su: ,,njegovu reformu on će i pojesti,” a mi ćemo sve vratiti!

Ponovo počinju demonstracije u celoj zemlji, od ,,malih mesta" do velikih gradova, od Ansenisa do Tuluza, prolazeći pored Pariza, Kalea, Avra, Ruana, Valansa, Liona, Marseja, Arla, Sent Etjena, Rena, Nanta, Sen Nazera, Narbona, Montaubana...

Nekoliko miliona Francuza odgovorilo je štrajkom i izlaskom na ulice protiv nepoštovanja Republike.

Operacije 'mrtvih gradova' se množe. Značajno je da se svuda pojavio oblik entuzijastične spontanosti. Ovde su upali u određeno područje, tamo su zauzeli obilaznicu.

Nema povratka i kreativnost se razvija. I ovde ne govorimo o požarima smeća u Parizu nego o talasu besa koji se oslobađa pred nepravdom. Ukratko, ,,sve vraćamo" na delu.

Štaviše, policijske snage zapravo su i same preopterećene: suočeni s njima, demonstranti su posvuda u Francuskoj, od najmanjeg sela do pariskog regiona. Koliko će trajati? Već se lome. Čeka li Makrona smrt među demonstrantima? Naše akcije su legitimne i mi vraćamo svoju zemlju.

Sukobi u Fos-sur-Meru i udaljeni sukobi u posljednja dva dana na mestu skladišta nafte svedoče o tome što militantni CGT može i mora učiniti: pomeriti ravnotežu snaga na potreban nivo, posebno da spreči kršenje prava na štrajk i spreči rekvizicije.

Organizovano je novo okupljanje više stotina sindikalista CGT-a ispred orvelovske policije, dok su s druge strane Francuske radnici rafinerije u Normandiji, zajedno s CGT-om, sinoć pozvali na svakodnevna okupljanja ispred rafinerije, danas i sutra.

Dan 23. marta označava uspon u odnosu snaga i očvršćavanju akcija. U Avru, Kaleru, Renu, Parizu, Brestu itd... svuda ljudi žele kraj režima.

Ovaj novi dan nacionalnog štrajka pokazuje stepen odlučnosti. Hajdemo dalje od strategije intersindikale: sada je potrebno svuda se uključiti u obnovljive štrajkove u svim sektorima, čak i s različitim modelima kako bi se postigla pobeda.

NASTAVIMO BORBU!

DOVEDIMO DRŽAVU U ZASTOJ DOK NE POBEDIMO!

MI ĆEMO POBEDITI!

Unite CGT