Država pokušava spasiti urušavajući kapitalizam

MMF je početkom aprila objavio da smo ušli u “najgori ekonomski pad od Velike depresije”. Juče je njihova perspektiva bila potvrđena kada su objavljene brojke za SAD pokazale stopu pada od 4,8%. Danas brojke pokazuju pad BDP evrozone od 3,8% u prvom tromesečju. Užasno loše nošenje sa pandemijom koronavirusa je zaoštrilo ekonomsku krizu koja je već bila u najavi.

[Source]

Neviđeni pad

Brojke, objavljene danas, su bile gore od očekivanih. Pad od 3,8% u evrozoni za jedno tromesečje je značajno gori od američkih 4,8% na godišnjem nivou (ekvivalentna brojka za SAD bi bila negde blizu 1,5%). Francuska ekonomija je proteklog tromesečja pala za 5,8%, a španska za 5,2%. Brojke za evropske ekonomije su gore od bilo kojeg zabeleženog tromesečja i pad je daleko teži nego 2009. Očekuje se da će drugo tromesečje svuda biti gore.

Epidimija se nije mogla desiti u nezgodnije vreme. Svetska ekonomija se nikada nije oporavila do krize iz 2008/2009, kao što smo već pisali. Ono malo oporavka što se dogodilo je sada prešlo u pad, dok su ekonomije Nemačke, Japana i Velike Britanije u najboljem slučaju već bile u padu.

Kapitalizam prolazi kroz krizu senilnog raspada. Ovaj truli sistem je trebao biti zbačen još pre jednog veka, ali kombinacija svetskog rata, kao i uloga reformista i staljinista, mu je dala šansu za predah. Prvi znaci kraja posleratnog buma su se već mogli videti u krizi sedamdesetih godina prošlog veka, ali kroz mere štednje i napade na radničku klasu, u kombinaciji sa neviđenim širenjem kredita, kapitalistička klasa odložila je taj kobni dan. Sada sve dolazi na naplatu.

Svetski ekonomski pregled Međunarodnog monetarnog fonda je ranije ovog meseca je pokazao vrlo opasne brojke. MMF je predvideo pad od 4,2% svetske ekonomije ove godine. To je drastično gore od prethodnog posleratnog rekordnog pada 2009. od 1,6%. Velika većina zemalja bi prošla kroz recesiju ove godine, dok bi najrazvijenije zemlje bile najviše pogođene. Evrozona bi prošla kroz pad od 7%. Japan – koji trenutno nije naročito pogođen epidemijom – bi pretrpeo pad od 5%, a SAD od 6%. Sva ova predviđanja pretpostavljaju da bi pandemija prošla tokom ovog leta i da neće biti drugog talasa virusa ove ili sledeće godine. Sa ovim optimizmom se epidemiolozi ne slažu.

MMF nas je počastio alternativnim scenarijima onoga što bi se desilo kad se njihova predviđanja ne bi obistinila. Kad bi se desio još jedan talas u drugoj polovini ove godine, pad bi bio strmiji, od oko 7%. Ipak, MMF ostaje na optimističnoj strani ove rasprave.

Neke privatne institucije predviđanju mnogo mračnije scenarije. “IHS markit” je predvideo pad od 3% u SAD u prvom tromesečju 2020. godine, na godišnjoj bazi. Ovo se ispostavilo kao optimistična procena, s obzirom na to da su brojke od 29. aprila pokazale ekvivalent padu od 4,8% (na godišnjem nivou). “IHS markit” je takođe predvideo katastrofalan pad od 27% i drugom tromesečju dok traju mere karantina (opet, na godišnjem nivou). Ovo ne znači bukvalno pad od 27% ovog tromesečja, već da je stopa pada takva jer se efekti karantina neće akumulirati tokom narednih tromesečja. Ipak, očekuje se da će pad biti drastično oštriji nego 2009. U drugim delovima sveta, Morgan Stenli predviđa pad od 11% u evrozoni ove godine, sa Velikom Britanijom koja će joj biti za petama sa 10%. Čak i Kristin Lagard upozorava vlade evrozone na pad od 15% ukoliko ne preduzmu nešto.

Još jedna zanimljiva pretpostavka MMFa je da se infekcija neće širiti mnogo van naprednih kapitalističkih zemalja. Ostaje nejasno zašto bi siromašnije zemlje sveta bile bolje opremljene za borbu protiv pandemije. U ovim zemljama, gladnim resursa i kojima imperijalizam sisa krv, prenaseljenost, loši uslovi stanovanja i nedostatak zdravstvene nege će stvoriti uslove za humanitarnu katastrofu. Jedina olakšavajuća okolnost do sada je bio relativni nedostatak međunarodnih putnika, što je smanjilo broj uvezenih slučajeva, ali kada se širenje zaraze na lokalu pokrene, ništa ga neće zaustaviti.

Dok se infekcija munjevito širi po Indiji, Africi i Latinskoj Americi, takođe se i pojavljuje šansa za ekonomsku katastrofu; dok je MMF očekivao da će Indija 2020. narasti za 2%, “Fič rejtings” sa 0,8% i “Barklejs” banka sa 0% rasta predviđaju stagnaciju.

Međutim, ova predviđanja su samo nagađanja. Istina je da niko zaista ne zna. MMF takođe predviđa da će se ekonomija brzo povratiti, čim se mere bezbednosti uklone, ali i to je takođe pozamašna pretpostavka.

Katastrofa u najavi

Mnoge industrije je kriza izbacila iz koloseka:

- Maloprodaje su se već bile borile sa pritiskom onlajn prodavnica. Mnoge prodavnice, koje su bile zatvorene zbog socijalnog distanciranja, se nikada neće ponovo otvoriti, ili ako se otvore, otkriće da njihove mušterije više nisu tu.
- Isto važi za restorane, koji ukoliko prežive karantin, neće doživeti da im se mušterije vrate.
- Turistička industrija će se verovatno oporaviti, ali u narednom periodu se neće ni približiti onome što je ranije bila. Kapacitet aviokompanija širom sveta je sada pao na 73%. Avioindustriji je trebalo šest do osam godina da se oporavi od napada 11. Septembra 2001, što je pritom bilo u periodu buma. Ovoga puta će verovatno biti još gore. I “Erbas” i “Boing” traže pomoć od države.
- Visoko obrazovanje će podneti težak udarac. Ovo važi za dva najveća tržišta obrazovanja: Veliku Britaniju i SAD.
- Naftna industrija je u stanju panike. Potražnja za naftom je pala za 20 miliona barela dnevno, odnosno oko 20%, pošto ljudi ostaju kod kuće. Čak i sporazum bez presedana između SAD, Saudijske Arabije i Rusije nije uspeo da podigne cenu iznad najniže tačke u poslednjih osamnaest godina.
- U autoindustriji, ključnoj za sektor porizvodnje, predviđen je pad prodaje od 21% na svetskom nivou, sa padom od 26% u Evropi. Bez ogromne pomoći države, ovo bi već rezultovalo masovnim otpuštanjima i zatvaranjem fabrika.
- Čak i američke bolnice, sa svojim specifičnim mračnim kalkulacijama, traže pomoć od države nakon otkazivanja profitabilnijih procedura kako bi lečile pacijente sa koronavirusom.

Uprkos tome što vlade širom sveta plaćaju do sad neviđene sume novca kako bi podržale poslovanje, nezaposlenost raste neviđenom stopom. 26 miliona ljudi se u SAD prijavilo za pomoć za nezaposlene (što ne znači nužno da su dobili trajne otkaze).

Ekonomisti, koje je ispitao Volstrit žurnal, očekuju da četrnaest miliona radnih mesta nestane u narednih nekoliko meseci, te da će se stopa nezaposlenosti u junu popeti na 13% - najveće povećanje ikada. Jedan od Trampovih ekonomskih savetnika, Kevin Haset, završio je na naslovnicama predviđajući stopu nezaposlenosti od 16% do 17%, poredeći ovo sa krizom iz 2008. i 2009. godine, kada je Amerika izgubila 8,7 miliona radnih mesta: “Sada, gubimo toliko radnih mesta svakih 10 dana”.

Niko, naravno, ne zna gde će se ovo završiti, ali već postoji mogućnost da se nezaposlenost digne na 20% u Americi i Severnoj Evropi, koje su 2009. uspele izbeći masovnu nezaposlenost. Međunarodna organizacija rada upozorava da je 1,6 milijardi ljudi – polovina svetske radne snage - “u riziku da izgubi osnovna sredstva za život”. Ova organizacija takođe procenjuje da je 1,6 milijardi radnika u neformalnom sektoru već izgubilo 60% svojih zarada u prvom mesecu krize.

Tridesetih godina prošlog veka se u SAD desio pad BDP od 25% tokom perioda od tri godine, dok se nezaposlenost popela na 25%. Ako je buržoazija uspela izbeći depresiju 2008/2009, sada postoje stvarne šanse za to:

“Drastično smanjena potražnja, prekidi u ponudi i ekstremno visoka nesigurnost će držati proizvodnju na izuzetno niskoj putanji u bliskoj budućnosti', kaže Oren Klakčin, ekomista sa Oksforda. “Verujemo da će ekonomija postepeno početi da se vraća u trećem tromesečju, ali primećujemo da će rizik od produženog karantina možda učiniti da oporavak bude spor i neujednačen”.

Nada ekonomista je da će se ekonomija moći brzo obnoviti onda kada se veštačke prepreke uklone. Ipak, što duže one ostaju na snazi, više će štete izazvati. Kapitalistička tržišna ekonomija nije nimalo prikladna za ovakve mere. Famozna nevidljiva ruka je itekako zavisna od kredita i pouzdanja, s time što je potonje preduslov prvog. Međutim, trenutno ne postoji vera u budućnost.

Potrošači i preduzeća sada gledaju ka budućnosti sa nervozom, dok niko ne zna šta nas čeka iza ćoška. Niko ne zna na šta će svet ličiti nakon što se karantin završi (da ne pominjemo kada će se završiti) i niko neće investirati u stvari potrebne da se ekonomija ponovo pokrene. Zašto ulagati u proizvodne kapacitete, kada su proizvodni kapaciteti već previše razvijeni i ne zna se da li će mušterije želeti da kupuju proizvode, niti da li će ih moći priuštiti?

Zajmodavac za krizne slučajeve

Zbog ovoga država sada igra ulogu bez presedana. Država je sada poslednje rešenje za zajmove, potrošnju i nepresušan izvor bogatstva. Ovo smo komentarisali u članku od pre mesec dana, ali sada su se stvari još više razvile.

Državni dugovi su već bili visoki, možda čak jednako visoki kao tokom Drugog svetskog rata. Sada su pred prevazilaženjem vrhunca za vreme rata, bez realistične šanse da ti dugovi budu ikada isplaćeni. Država je, u pokušaju da održi firme otvorenim tokom karantina, obećala neviđene količine novca za zajmove i subvencije.

Tržišta propadaju jedna za drugim. Nesigurnost i nedostatak kredita (uprkos njihovim najboljim pokušajima) znače da su kompanije, koje su bile poprilično bezbedne pre tri meseca, sada suočene sa bankrotom. U svetu finansija, koji je uvek privržen izmišljanju novih zvučnih reči, ove kompanije su postale poznate kao "pali anđeli". Od vlada i centralnih banaka se sada očekuje da održe ove kompanije u životu dok se situacija stabilizuje.

Savezna rezerva SAD drastično širi svoj bilans stanja dok gura kredite u tržišta u kojima nije bilo prisutna još od Velike depresije. Stvara se program od 600 milijardi dolara, nudeći malim i srednjim preduzećima zajmove kroz banke do 4 godine. Pokušavaju da izoluju sebe od gubitaka, tražeći od banaka da preuzmu 5% zajmova i od savezne vlade da pokrije prvih 75 milijardi potencijalnih gubitaka od ovog programa.

Međutim, pozajmice malim i srednjim preduzećima izgledaju patuljasto naspram ukupnih kredita koji bivaju upumpavani u sistem. Na kraju prethodne godine, Savezna rezerva je na svom bilansu stanja imala oko 4 biliona dolara. Međutim, ona sada prolazi kroz ubrzan program kupovine sredstava (centralne banke tako pozajmljuju novac). Bilans stanja je do 22. aprila dostigao 6,6 biliona, a očekuje se da će broj dostići od 8 do 11 biliona. Na vrhuncu depresije tokom tridesetih godina prošlog veka, bilans stanja Savezne rezerve bio je tek iznaz 20% američkog BDP. Taj nivo je pređen tokom 2011. Sad se očekuju da dostigne 40-50% - i to u rekordnom vremenu.

Od Evropske centralne banke se očekuje da ove nedelje počne subvencionisati neželjene deonice "palih anđela" kako bi se sprečili bankroti širom evrozone. Od nje se takođe očekuje da proširi svoj program kvantitativnog ublažavanja od 2,8 biliona evra. Uprkos tome što se Evropska centralna banka nije formalno složila sa time, tržišta i agencije za kreditni rejting čvrsto očekuju od nje da sačuva kompanije i južnoevropske zemlje od bankrota. U stvarnosti, ovde joj se ne ostavlja mnogo izbora.

… i potrošač za krizne situacije

Procenjeno je da će dugovi vlada skočiti za 16% nacionalnog dohotka, sa 69 na 85 odsto BDP ove godine. Budžetski deficit je procenjen na 19% (najviši od 1945.) nakon četvrtog najvećeg paketa pomoći, i samo će dodatno rasti. Prosek za razvijene kapitalističke ekonomije je nešto iznad 10%, a Brazil, Kina i Indija su na sličnom nivou. Dakle, država ne samo što nastupa kao žirant za veliki deo tržišta dugovima, već je i veliki deo trošenja u ekonomiji sačinjen od deficita u državnom budžetu.

U isto vreme, dok pokušavaju sniziti troškove pozajmljivanja kompanijama, vlade takođe rearanžiraju velike subvencije kompanijama kako bi održale zaposlene na papiru. Više od 30 miliona radnika i radnica u Nemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Italiji i Španiji dobija svoju platu od države, doduše uz umanjenje. Ovo je otprilike petina čitave radne snage u ovim zemljama.

Jedan od problema sa ovakvim rešenjima, koja su osmišljena da obezbede kratkotrajnu podršku inače uspešnim kompanijama, je to što je bukvalno nemoguće znati koje će grane biti isplative u roku od pet meseci, s obzirom na to da prošlost nije naročito dobar vodič za budućnost. Očigledan je rizik toga da će centralne banke i vlade držati kompanije na aparatima na neodređeno.

Ovo upravo ono što vlade i centralne banke ne bi trebalo da rade, ali nemaju nikakvu alternativu.

"’Kapitalizam bez bankrota je kao katoličanstvo bez pakla', rekao je Hauard Marks, direktor fonda za ulaganje 'Ouktri kapital menadžment LP', tokom obraćanja akcionarima ovog meseca, pišući da 'tržišta najbolje rade kada učesnici imaju zdrav strah od gubitka'. Gospodin Marks je u kasnije intervjuu rekao da nije želeo da implicira da su potezi gospodina Pauela loši: 'Činjenica da nešto može imati negativne, neželjene posledice ne znači da je u pitanju greška.'"

Šta god mislili o ovim merama, vrlo malo ljudi misli da su one pogrešne, a još manje misli da imaju neku alternativu. Republikanci, koji su prigovarali pomaganju kompanijama 2008. godine, sada podržavaju te mere pod izgovorom da je situacija jedinstvena: "Ovo treba smatrati izuzetnim slučajem crnog labuda, a ne nečim što se treba ponovo uraditi pod uobičajenim uslovima", kako kaže senator Pat Tumi. Stiv Banon, Trampov nekadašnji politički savetnik, je jedan od mnogih koji su prepoznali novu situaciju.

"’Vreme konzervatizma Roberta Tafta i ograničene vlade?' rekao je Stiv Banon, nekadašnji Trampov politički guru, misleći na senatora iz Ohaja koji se borio protiv širenja vladinih programa i saveznih pozajmica. ‘To nije relevantno. Prosto više nije relevantno.’"

Čak je i brazilski momak iz Čikaga , ministar finansija, Guedes, bio prisiljen da poklekne pred pritiskom od strane vladajuće klase. Vladajuće klasa nije zainteresovana za isprazne fraze i otvoreno diskutuje o tome da li je on sposoban za taj posao ili ga treba smeniti. On je uveo hitan paket pomoći od 223 milijarde dolara, a sada pokušava odbraniti sebe od toga da izgleda kao "kejnzijanski ekonomista". Izgleda da je podvukao "konceptualnu razliku" između hitnih mera i strukturalne reforme. Međutim, Kejnz nikada nije bio principijelan zagovornik državne intervencije, prosto ju je video kao nužnost pod određenim uslovima kako bi se osiguralo funkcionisanje kapitalizma i sprečila revolucija.

No, Guedesu i Tumiju se mora odati priznanje za tezu da se krize poput ove pojavljuju veoma retko, poput crnog labuda. Zapravo, ovo je tek drugi put u istoriji kapitalizma. Međutim, ta činjenica je beznačajna, uzevši u obzir da smo trenutno u krizi i da nema brzog izlaska iz nje. Ona samo potvrđuje poentu da su oni, suočeni sa ovom krizom, sposobni samo da bacaju mnogo javnog novca na taj problem. Nema veze da li su oni sledbenici Fridmana ili Kejnza. Na kraju svi oni završe čineći istu stvar, zato što nemaju izbora.

Uloga države

Sve veća uloga Države je simptom pobune proizvodnih snaga protiv stega privatne svojine, kao što su Engels, Lenjin i Trocki isticali. Ted Grant je objasnio ovo još pedesetih godina prošlog veka:

"Naravno da je sve veća uloga države, uz kraj lese fera, već bila primećena od strane Marksa i Engelsa. Tendencija proizvodnih snaga da prerastu stisak privatne svojine sili državu da sve više interveniše u 'regulisanju' ekonomije."

I opet kako će se monetaristički trend od pre nekoliko decenija nužno morati ubaciti u rikverc.

"Svaka akcija ima jednaku i suprotnu reakciju. Ovaj zakon nije primenjiv samo na fiziku, već i na društvo. Nagon ka privatizaciji će dosegnuti svoja ograničenja. Ovo se već počelo dešavati u Britaniji, a na određenom stadijumu, tendencija ka podržavljenju će se ponovo uspostaviti."

Ovo se upravo sada uz prasak desilo. Međutim, to nikako ne rešava krizu, već samo deluje kao flaster tako što premešta rizike na javni bilans stanja. Tokom pedesetih godina prošlog veka, bilo je mnogo iluzija u sposobnost državne intervencije da reši probleme kapitalizma. Ted Grand je istakao da ona neće sprečiti narednu krizu, i ispostavilo se da je bio u pravu kada je bum iz pedesetih sledila kriza sedamdesetih.

Ovaj virus je pogodio ionako posrnulu ekonomiju. Ova kriza je bila u pripremi još od kraja Drugog svetskog rata. Kapitalisti su uspevali da je odlože masivnim zaduživanjima, ali to je sada došlo do svojih granica. Kriza prekomerne proizvodnje je u punom jeku.

Neke velike korporacije će iz ovoga izaći osnažene. To se neće desiti na osnovu razvoja proizvodnih snaga, ulaganjem u nove tehnologije i industrije, već na osnovu toga što će one ostati jedine kompanije na nogama, dok će druge, manje profitabilne, bankrotirati. Konsolidacije će neizbežno voditi do gubitka radnih mesta. Ovo će dodatno oštetiti tržište, što će učiniti nova ulaganja neprofitabilnim. Država će intervenisati da spasi kompanije koje su previše velike da propadnu, ali neće spasiti ekonomiju kao celinu.

Kapitalizam državnog monopola, kako ga je Lenjin nazivao, ne zaustavlja krize kapitalizma zato što ne uklanja anarhiju tržišta. Profitni motiv ostaje vodeća sila ekonomije, a ovde samo dobija pomoć od države. Ipak, kakvi god krediti da su dati multinacionalnim korporacijama, kakve god subvencije, neće biti ulaganja ukoliko postoji tržište, a tržište se sada skuplja, dok se radnici otpuštaju i smanjuju im se plate.

Potrebna je planska ekonomija

Katastrofa koja nam sledi nije nužnost. Da ne živimo u ovakvom varvarskom društvu, koje stavlja profit iznad svega ostalog, bili bismo sposobni da se nosimo sa tom krizom bez da nastane katastrofa. Ako se previše proizvoda stvara, to bi samo trebalo dati radnicima dodatno slobodno vreme. Višak proizvodnog kapaciteta jedino pod iščašenom logikom kapitalizma postaje kriza.

Nacionalizovana planska ekonomija bi, u ovoj situaciji, mogla biti ugašena sa vrlo malo štete za dugoročne prospekte u ekonomiji. Nekih pomeranja bi sigurno bilo, ali ekonomija bi se mogla ponovo pokrenuti na sličnom nivou proizvodnje. Možda bi bilo nestašica manje esencijalnih stvari tokom jednog perioda, ali ne bi bilo nezaposlenosti, gladi, beskućništva i ekonomija bi se oporavila brzo.

Sredstva bi bila brzo preusmerena iz jednog sektora eknomije ka drugom, koristeći dovitljivost radničke klase, potpuno uključene u upravljanje ekonomijom. Ne bi bilo nikakve potrebe da se kapitalistima plaćaju iznuđivačke količine novca kako bi se naterali na ispunjavanje bazičnih potreba društva, bilo da je u pitanju hrana ili zaštitna oprema. Visok nivo solidarnosti među radnicima je primetan gde god da je virus udario. Kad bi radnici vodili glavnu reč, umesto da su isključeni iz svih važnih odluka, spontani izlivi solidarnosti na društvenima mrežama i tapšanje na ulicima bi se pretvorili u konkretnu akciju.

Kapitalizam sprema jad za milijarde radnika. Naš zadatak je da se ovaj truli sistem baci na smetlište istorije gde i pripada. Budućnost čovečanstva zavisi od toga.